Charolija na svom domenu
Mala samoreklama.
Još jedan decembar
Decembar…pa kad pre mamu mu jebem? 
Svi nešto sumiraju kraj godine, prave planove za sledeću, ovo ono, a ja još ne kontam da je već decembar. Tako ću verovatno i u julu da se čudim „kad pre juli?“.
Porasla nam deca. Evo još malo, pa će ovi mali i u školu da krenu. 
E baš tako leti vreme. Ani već raste četvrti zub. Učimo je da hoda. Dubak je prevazišla, nije joj više zanimljiv. Napravi korak, dva sama. Od tate do mame i od mame do tate. Već ima osam meseci, a prošle godine u ovo vreme, se još uvek muvala po mom stomaku. Ne mogu se čudom načuditi. 
Jovana treći razred. Ej bre, treći!… a kao da joj je juče porastao četvrti zub. Jana je pre neki dan proslavila šesti rođendan, a upoznala sam je kad još nije znala da kaže R. Smejem se sama sa sobom i kažem „…e mladosti moja!“ 
Marko… kao što nam je svima u porodici predodređeno, je već postao svetski putnik. Drugo je to bilo, kad ga mi odvedemo kod babe i dede u Kraljevo, a mi odemo na dan, dva, pet na neko takmičenje… Ali sada…sada je sam otputovao. Mislim ne baš sam, imao je babinu podršku tokom puta. Selo dete u autobus i otišlo. Ispratila ga majka. E kad mi srce nije puklo.
Od … ne znam… od miline neke. Od ponosa. Ko zna kako sam se osećala? Mali onako, dao babi ruku i otišao. Samo sam se izgubila u gužvi. Kao poslednji debil sam se krila iza trefike, da ga vidim, a da on mene ne vidi. Da se ne rasplače
ili da ne traži, mamu, tatu… Ma jok. Nije se ni okrenuo. Otišao je u sredu, a već je nedelja i još se nije rasplakao. Progovorio je. Doduše srpski nešto slabije, ali zato na italijanskom tečno razgovara sa dedom.
Marko u Kraljevu
Mi…nas dvoje. 25. novembra nam je bilo dve godine braka. Dve godine tek, a kao da je prošlo 15. Ne…nije nam postalo dosadno kao da smo 15 godina u braku, nego se toliko stvari izdešavalo. Volimo se, ljubimo se, želimo se, ali umemo i da se posvađamo, na krv i nož. 
E to da vam je videti. Svađaju se ljudi oko svega i svačega, a mi najviše oko preferansa. Bezobrazan je do bola i nazad, a i ja ne zaostajem. Sve u svemu nemamo preča posla nego igramo preferans preko neta.
Deca se razbežala, Mare u Kraljevu, Joka kod babe u Železniku, Jana kod mame, samo je Ana kod kuće, a kad posle toliko dece jedno ostane u kući, to vam je isto kao da ste sami. 
Ne potcenjujemo mi Anino prisustvo, naravno da ne. Čak se i ona čudi ovom miru, a i nekako smo joj više posvećeni. Čudi se dete, gde svi odoše. Znam samo da deca koja rastu zajedno sa drugom decom, budu mnogo srećnija i pametnija.
Učimo Anu da hoda, igramo preferans, svađamo se zbog istog… i maštamo, kako bi bilo lepo dobiti na lotou. Već sledećeg dana bi Jovana, Jana, Marko i Ana mogli da očekuju još jednog člana ekipe. Ne treba nama loto za još jednog člana. Lako je obući, nego ih ne može čovek nahraniti. Pa vi vidite kako nama protiče decembar. 
Ostala sam bez reči
Jedna slika hiljadu reči. Nekako sam ostala bez reči, pa sam se tako odlučila da napokon posvetim vreme svojoj velikoj ljubavi, fotografiji. Otvorila sam novi blog Charolija fotografije. Niste valjda pomislili da bih ga nekako drugačije nazvala. 
Charolija života, charolija letenja, charolija rađanja, charolija čega god hoću, pa tako i charolija fotografije. Postavila sam već dve fotografije i sada ne mogu da stanem. Ako budem nastavila ovim tempom napraviću i ja 500 postova ko naš Deda 
.
… sve što vam budem htela reći, naći ćete ili ovde ili na staroj adresi.
http://charolija.wordpress.com
Charolija
Avioni, kamioni, motori i osmica
U današnje vreme čovek bez auta je jako ograničen, naročito u velikom gradu. Čak i kada nekom ukradu najobičnijeg fiću, može biti nezgodno ako nema drugi auto. U ovim našim uslovima čak i jugo se računa u prevozno sredstvo. Mi se vozimo konzervom koja se zove “osmica”, Zastava 128. Bukvalno se zaključava i otključava ključem za konzerve. Ljudi moji šta je sve taj auto preživeo, kuda je sve prošao, kolika mu je kilometraža nabijena, čak nas je i kamion jednom “pregazio” sa njim, a njemu ništa, malo izgreban, nastavio dalje. Nije ni nama ništa bilo, srećom.
Imali smo pored njega još i mazdu i bmw, ali ništa nama bez naše osmice. Mazdu smo vozili kada smo se upoznalli, bmw kada smo se venčali i nešto malo posle toga, a osmica je sve vreme bila tu negde i strpljivo čekala svojih pet minuta. Njenih pet minuta su došli, kada je ljudi vide, misle i da su prošli, ali nisu, ide ona i ne posustaje.
Volela sam BMW, baš sam ga volela. Bio je neke tamno bordo boje, 325tds, udoban do bola, klizio je, išao na euro dizel, malo trošio, ma zmaj od auta. Mazdu 626 i nisam nešto obožavala, bembara je bembara i tačka.
Neću da preskočim još jedno prevozno sredstvo, omiljeno, ali sada već stavljeno u kategoriju “jako opasno po život”! Suzuki GSXR 1100. Motor i vožnja sa njim, ostaju zabeleženi baš kao, ludo i brzo, nezaboravno i totalno adrenalinski. Neću sad ovde da vas lažem, ali verujte mi da je taj motor išao i preko 250 na sat. Bože hvala ti što si sačuvao ludog čoveka i ludu trudnu ženu, koji su leteli na njemu. Čovek koji vozi i žena iza njega, noć, auto-put BG-NS i nazad. Noć ljudi! Muškarac sa regularnom kacigom i žena sa kacigom bez vizira, potkapom, koja liči na one lopovske fantomke, sa naočarima za sunce i u četvrtom mesecu trudnoće. (Ko ne zna, vizir je ono providno što se spušta na kacigi, preko lica. Meni su vizir zamenjivale naočare.) Neopisivo onome ko nije probao, a verovatno je malo njih probalo da se vozi sa kacigom bez vizira. Zaštićen si, a nisi. Imaš kacigu, a vetar ti duva u lice. Stvarno je doživljaj, pored takve brzine i vetra zadržati kacigu na glavi.
Ili… Božić, idemo da se vozimo, jer sve što se radi na Božić radiće se cele godine. Žena već u šestom mesecu trudnoće, oboje bez kaciga, na pravcu zrenjaninskog puta. Smeh, srećni vrisak, vetar, brzina. Zubato sunce. Posle božićnog ručka, pravo na motor. Kažu “Ludi ste!”, a mi “Ko je rekao da lud, može da poludi?”. .. Plače mi se sada od želje za vožnjom na motoru. Sunce i vetar koji ledi kožu na licu, rukama. Uh… Želim i dalje tu vožnju, ali neću. Obećali smo.
Ili… Osmi mesec trudnoće. Dolazi muž kući i kaže ženi “spremi se, idemo u provod”. Žene inače, kad idu u provod oblače se, već znate kako. Ova žena, tj. ja, oblači jednu rolku, drugu, duks, dugačke čarape, jedne, druge, pantalone, kožnu jaknu koju jedva može da zakopča od velikog stomaka, uzima potkapu, kacigu, stavlja rukavice, obuva martinke… Kezi se presrećna. Odlaze u garažu i shvataju… Neki dan pre toga, reče Bog: “Ovi ovako neće preživeti.” i posla lopove da nam ukradu našu tadašnju “bebu”, naš Suzuki. Digli smo veliku frku po naselju. Stvarno veliku, tako da su nam ga vratili posle par dana u pandurkinu garažu, da budu sigurni da će nam se vratiti, oteto. Vratili su ga, ali mi smo naučili lekciju i primetili znak koji nam je poslat. Nismo se više vozili našim Suzukijem.
O er jedinici neću ni da pričam. Neudobna je za suvozača, suvozačicu obično. Brza ko` vetar, ali neudobna do same granice bola, jer kad se leti, može i da se odleti. Peca nam je poginuo sa R1. Prošlog meseca i Lepir. Njih navodim, jer su nam bili mnogo dobri drugari, a ima i mnogo njih koji su “odletelil” i na drugim motorima. Honda nam je odnela Žareta zmajara, ovog septembra. On je bio čovek sa kojim sam se prvi put odvojila od zemlje više od skoka. Provozao me je svojim zmajem. Bilo je baš lepo, a i shvatila sam tada da se od zemlje nikako ne odvaja bez padobrana na leđima. Yamaha R1 je odnela mnogo života. Mi naše nismo dali i nećemo. Ne umemo da se vozimo ko normalni, pa letimo, a tako se može odleteti i u smrt, a mi želimo da živimo dugo. Imamo puno razloga.
Prodali smo sve. Sve za padobrane… i mazdu i bembaru i suzukija, ostala nam naša osmica i padobrani. Padobrani su skupi, a trebaju nam. Za nas dvoje ne treba više od dva, tri padobrana, ali imamo školu padobranstva, tako da treba za đake. Suludo zvuči, ali to je naš život. Voziti se u raspaloj osmici i imati padobrane. Naučiti ljude da skaču i lete, a nama koliko ostane. Ulaganja su prevelika, a vraća nam se jako malo. Plaćanje skokova i aviona je skupo, tako da nama ostaje da posle napornog radnog dana kupimo šta nam treba za kuću…frižider. Tu je i pampers, aptamil, knjige, sveske, igračke…ma o čemu pričamo? Sve je katastrofa skupo.
Od škole živimo. Kako živimo od toga, ni nama nije jasno…, pa što mora sve da nam bude jasno? Važno je da živimo i radimo ono što volimo, pare nisu problem, nema ih. Moto-skupovi su ostali samo lepa uspomena, ali izgleda da sve bude u svoje vreme. Nikad se ne zna, kad omatorimo, a deca odrastu možda i sednemo opet na motor, pa u svet.
Kad se već raspisah da pitam, da neće možda neko da kupi jaguara, 96to, bela koža, plin, 4000 evra, neregistrovan, nikad se ne zna, možda neko hoće?
Pogledaj u nebo
Da ima nas
Korak iznad duge – tanka linija
Opet tvoje misli govorim na glas
Koliko ću puta oterati strah
Samo da si tu i da ima nas
Prečicom do snova – korak ili dva
Koliko je samo kilometara
Pravim te od svega što mi neko da
Nek’ nam dobar vetar snove pogura
Pogledaj u sunce, iznad oblaka
To što tamo vidiš – to smo ti i ja
Pogledaj u nebo – pogledaj u san
To se zove ljubav – to smo ti i ja
Opet mi o svemu – pričaj na sav glas
Ponekad o sreći – i da li ima nas..
Sve dane tvoje kupiću
Baš sve, reči što se nikad ne čuju
Sve grane što nam dušu spajaju
Toliko te volim – samo budi tuPogledaj u sunce, iznad oblaka
To što tamo vidiš – to smo ti i ja
Pogledaj u nebo – pogledaj u san
To se zove ljubav – to smo ti i jaPogledaj u nebo…..
Samo da ima nas
Imam veliki problem. Treba da se suočim sa jako ozbiljnom situacijom, a ja i dalje tu ozbiljnu situaciju vidim kao nešto dobro, jer je sve zbog nečega dobro. Kao nešto što nije ništa strašno. Kao zajebanciju koju ćemo kao i sve drugo do sada da izdržimo, prevaziđemo, pobedimo. Večiti optimista, na teškim mukama. Verujem u Boga, pa se pitam, šta treba iz ovoga što nam se dešava, da naučimo, jer će na kraju, naravno sve biti u redu. Molim za život i zdravlje, a zdravlje nas izdalo. Svi mi zajedno smo jedno, pa zato često i pričam u množini. Što zadesi jednog od nas utiče na sve druge, pa bilo lepo ili ružno.
Hvala Bogu, deca su nam zdrava, zdrava sam i ja, tata je u pitanju. Nije baš da ima grip, nije ni prehlada od uragana koji smo preživeli u Italiji, nije ni ništa drugo uobičajeno, jednostavno imamo neki tumorčić. Kako ružna reč tumor? E sa tim treba da se suočimo! Ne, ovo ne mogu reći u množini. Treba ja da se suočim, on se suočio, stao mu je na crtu, ali ja nekako ne mogu. Ne znam sa čim treba da se borim. Kad ovako govorim, kažem sebi da patetišem i dramim, da lupetam i pričam gluposti, ali kako god, on postoji i treba da se operiše.
I operisaće se, sada pije lekove da bi ublažio neku infekciju i operacija treba da se izvede za mesec dana. Kažem ja sebi, pa kad je za mesec dana onda nije opasno, jer da je opasno bilo bi odmah. Šta još da kažem, šta sebi da kažem, jer se ja ovo sebi obraćam. Tako je, kako je. Mrzim ovu teskobu, mrzim crne misli koje mi nalete, mrzim bolnice, mrzim da se suočavam sa ozbiljnim situacijama. Ma ne želim ozbiljne situacije… Ali… to je ipak samo život i malo se ja tu šta pitam. Biće kako treba da bude, a mi… mi ćemo dati sve od sebe da bude onako kako je dobro za nas.
Leto 2008.
Da napišem koju reč. Uh, odakle da krenem? Otkriću vam za početak toplu vodu! Počelo je i u toku je, LETO 2008. Za ljude koji me poznaju to bi bilo sasvim dovoljno, pa da znaju da nemam vremena za pisanje, za mejlove, za internet i sve slične zajebancije. Nemam kad ni da telefoniram. Možda sam već nekad, negde rekla da zimi samo vegetiram, živim koliko da me ima na broju, ali zato leti živim 300 na sat.
Negde sam pročitala kritiku na svoj račun, u fazonu da kod mene nema privatnosti. Možda je čovek u pravu. Šta je koga briga kako ja provodim vreme i život? U ostalom ja sve ovo pišem prvo zbog sebe, a ako neko pročita, pročitao je. Ko razume shvatiće, ko ne razume i ne mora da čita.
Sećam se prošle zime u Ičkovoj, kada sam rekla da jedva čekam da vam pišem o danima koje provodim onako kako ja hoću. Ti dani upravo traju, a ja ne pišem njima, verovatno čekam zimu u Pere Todorovića kada ću vam pisati o svemu ovome što mi se dešava sada.
Prođe mi kroz glavu još jedna moja izjava, da leti putujemo, zezamo se i pravimo decu, a da zimi trudnujemo i čekamo proleće za rađanje. Ha, ha ha ha ha …. Uplašiće se moji prijatelji da sam ponovo na putu da ostanem trudna. E ovog leta imamo nameru da ne ostanemo trudni i nećemo.
Svi smo hlava Bogu živi i zdravi, niko se nije zakačio na drvo, isprimali smo vakcine koje su nam bile na redu, raspustili smo se, bili smo u Kraljevu, u Prijedoru, u Jagodini. Čekamo vize za Italiju, Austriju, u septembu idemo u Mađarsku i tako. Deca su bila kod babe i dede u Kraljevu, dok smo mi išli na takmičenja. Jovana i Marko su se vozili u džipićima, ali ne u centru, jer su ih premestili u park. Ana se smeje slatko i krto i ima celih 6 kila. Naravno imamo gomilu slika i snimaka, ali nemam sada vremena da sve to postavim.
Trenutno smo u Beogradu i čekamo te vize, kao da smo ratni zločinci. Idemo u Italiju na svetski kup sa reprezentacijom po drugi put. Moj dragi je zaslužio mesto u reprezentaciji, a ja… e ja. Ja sam čuvena tehnička i moralna podrška. Ima me na spisku reprezentacije još od prošle godine, bukvalno pod tim nazivom, tehnička podrška. Jebem li ga šta je to, ali ima me, što je najvažnije.
Takmičenje se održava u Bellunu od 7. do 10 avgusta, predivno mesto za skakanje. Gradić na severu Italije. Dolaze svi oni koji u padobranstvu nešto znače. Ima svašta lepo i pametno da se vidi. Ljudi putuju da bi videli spomenike, neku drugu kulturu, ovo, ono, a mi putujemo da bismo videli šta drugi znaju i da pokažemo svoje skromno znanje u padobranstvu. Šta da vam pričam kada tamo dolaze ljudi koji dnevno imaju po 8 skokova. Ej bre, DNEVNO! Ne samo vikendom, nego bukvalno svaki dan. Njima je nebo druga kuća, a prizemljenje…uh. Nisam vam uopšte nikada ispričala o kakvoj se disciplini radi. Ajde i to sada da obavim.
Radi se o skoku na cilj. Skače se sa 1000-1200m, a može i nešto manje. Svaka ekipa ima 4-5 takmičara, zavisi od pravila tog takmičenja. Skače se na tzv. palačinku! To je elektronski krug u prečniku od 16 cm. Na sredini je bela tačka u prečniku (bila je 3cm, a smanjili su je na 2cm). Cilj svakog padobranca je da pogodi centar. Prvi deo tela (obično peta) koji dotakne tlo, treba da udari čuvenu nulu, a to je to belo na sredini ‚‚palačinke‚‚ prečnika kao što rekoh dva cm. I tako ekipa skoči, i jedan po jedan padobranac prizemljuje na sunđer, tj. na palačinku. Najgori rezultat je 16cm i da li padobranac lupi eloktroniku, pa ona otkuca 16 ili doskoči negde na livadu ili na samu ivicu sunđera, svejedno je 16cm. Rezultati svake ekipe se sabiraju, a i svakog podobranca pojedinačno. Obično se skače po osam skokova, i polufinal i final za najbolje. Valjda neko razume šta pričam. Potražiću sliku, pa da vidite. Znači rezultati se kreću od 0 što je najbolje, do 16 što je najgore i svakako jedini siguran rezultat. Kažu da se padobrancu gledanje ovakvih skokova posle 10 može računati kao skok. Vidiš 10, a 11 kao da si skočio. Koliko sam ih videla blizu sam C dozvole. Jedva čekam da počnem i ja.
Ove godine će valjda malo manje da nas tresu iz gaća u ambasadi, pa će da nam daju i šengen vize, da bismo mogli i u Austriju da odemo bez mnogo zajebancije. Ova naša zemlja takva kakva jeste, ne pridaje mnogo važnosti ni mnogo važnijim stvarima, pa tako naravno ni padobranstvu. Ali što se sporta tiče, smatram da su padobranci totalno zanemarena kategorija. Pa niko ne zna za sva naša takmičenja. Za naša putovanja, uspehe ili neuspehe. Mi tamo predstavljamo Srbiju i nikoga nije briga zbog toga. Čak i ja, kao samo tehnička podrška. Tamo me vide kao srpkinju, kao padobranca, upoznajemo se, družimo se. To su padobranci, pa se i ne čude mnogo što smo i mi Srbi normalni ljudi. Dolaze ljudi sa svih strana sveta. U helikopteru ili avionu, SVI, smo samo padobranci i nije važno da li smo Srbi, Španci, Nemci, Hrvati, Slovenci ili Arapi, Englezi, Francuzi, Italijani ili Novozelandđani. Faca si ako umeš da udariš nulu, ali si faca i ako umeš samo da se osmehneš. Osmeh svi umeju da protumače.
I tako, opet u svom starom stilu svašta sam napisala. Moram sada da žurim. Javlja mi dragi da on i Marko dolaze kući sa nekim Šveđanima. Odakle se pa Šveđani pojaviše Odoh da se obučem, da ličim na čoveka. Javiću vam šta je dalje bilo! Ljubi vas Ivana.
Charolija života
16. 06. 2008. -ponedeljak- 23:37
Jeste li nekada opeglali ‚‚tri mašine‚‚ iz ruke? Niste, e nisam ni ja do večeras. E pitam se kakve veze to kod mene ima peglanje sa pisanjem? Verovatno dok peglam, mogu da mislim o svemu. Niko me ne zove, jer svi spavaju, niko ništa ne traži i moj mozak je posvećen peglanju, a za peglanje vam ne treba mozak. Još ću i da zavolim peglanje. U stvari već jesam! Čisto, mirisno, pa još para…uh…miriše cela kuća na ‚‚aroma terapi‚‚. Lenor naravno. Opran veš bez Lenora, po meni kao i da nije opran. Ajde da ne bude reklama, ma nek bude ne mogu i o tome da razmišljam. Istorija peglanja u mom životu je baš nikakva. Smešna reč ‚‚nikakva‚‚. Peglanje sada u stvari i ne treba da bude tema.
Sutra mi je rođendan! Punim 34 godine. Sećam se kako sam sa 14 mislila da sam velika, pametna i zrela za život. Pravila sam žurkicu, a posle toga smo se vozali oko zgrade biciklama. Bili smo deca. Mami sam te godine, a još i ranije govorila ‚‚Nemam ja više deset godina, pusti me da živim!‚‚ He, he!
Bežala sam povremeno sa časova. U stvari nisam išla ponekad u školu po ceo dan. Pođem u školu i …i svratim u biblioteku. Ej, u biblioteku. Uzmem dobru knjigu, pročitam je i odem kući. Imala sam tada i dobro društvo, ali…ali bili su mi mnogo drugačiji, mnogo mali, nerazumni. Zanimale su nas neke drugačije stvari. Mene jedno, njih nešto dvanaesto. Verovatno i jesmo bili različiti, a sigurno je da smo i sada tako različiti. Oni su redovno išli u školu, a ja sam čitala knjige. Bila sam odličan đak i škola mi je nekako bila nezanimljiva totalno. Družili smo se, ali niko od njih nije iz škole bežao u gradsku biblioteku. Niko nije znao gde provodim svoje vreme. Roditelji su mislili da sam u školi, društvo je mislilo da sam bolesna, a časove sam pravdala tako što sam sama pisala opravdanja. Jebote, kad razmislim sada…bila sam sa njima, ali nikada nisam bila deo njih. Igrala sam i ja flipere kod Denja, izlazila na kej i tako to, ali oni nikada nisu bili deo mene.
Kako sam proslavila 24 rođendan? Da li uopšte mogu da se setim? Pauza…poduža pauza…Evo već je 17. jun.
‚‚Ivana srećan ti rođendan.‚‚
‚‚Hvala draga!‚‚
Hladno pivo, Night-shift, pegla i osmeh. Imam osmeh na licu. Da umrem sutra, bilo bi mi žao samo što će meni dragi živeti bez mene. Over the rainbow… neka stara verzija. Već odavno samo povremeno pogledam u peglu.
24. rođendan, naravno da se sećam, pa ja pamtim kao slon, ali nema veze sada. Reći ću samo da sam presrećna, jer ljudi koji mene zavole, vole me zauvek. Mene je lako voleti. Ako me ne pozovu danas, ako se ne pojave, ako me danas ne zagrle, a nažalost mnogi neće, daleko smo, sigurna sam da će me se danas setiti i osmehnuće se. Voleće me kao i juče, kao i danas, kao i onda. Ja sam čovek koji je ispunio svoj život do kraja. Ostalo je još stvarno mnogo toga da uradim, ali sam srećna što sam mnogo toga uradila i do sada. Što sam toliko ljubavi dala, a uz ljubav i mnogo toga.
Ne umem ja da pišem, ne umem da sledim tok svojih misli, pa ispadnem kontradiktorna. Ma šta me briga, važno je da ja znam i da ja razumem. Volim ovaj blog! Znate što? Sada se obraćam gomili nepoznatih ljudi. Inače sam oduvek pisala i znala da to baš niko neće pročitati. Ovako neko će pročitati, neko će znati, možda razumeti, možda će nekom nešto značiti.
Znate šta, mnogi su me pitali kako je to skočiti iz aviona. E sada ću i to da vam ispričam. Sada nekako umem nešto da kažem i o tome. Svaki čovek koji skoči iz aviona sa padobranom na leđima, svojom voljom, naravno, je neko ko ume i zna da ceni svoj život. To je neko ko na svakodnevne probleme gleda sasvim drugim očima!
Skočila sam još 3 skoka ovih dana. Kažu da je najteže skočiti drugi skok, jer tada znaš šta te čeka, pa je drugi preloman. Meni su svi do jednog bili uživanje. Sve do osmog skoka. Prvi sam skočila sama, sledećih 5 trudna sa Markom, sedmi trudna sa Anom, a osmi! Meni je osmi bio preloman. I sada mi tera suze na oči.
Nema čovek čega da se plaši, ako je već skakao i savladao početni strah i nepoznanicu. Prvi put u životu sam se tada uplašila, ali ne od skoka. Ja sam se prvi put uplašila od bilo čega u životu. Kroz svašta sam prošla u životu, ali taj strah ne umem da opišem. Najčudnija osećanja koja su me ikada obuzela, verovatno mi i hormoni još uvek divljaju.
Avion penje gore, a ja gledam dole da ugledam kolica ispod drveta u kojima je Ana. Gledam da ugledam Marka i Ivana. Jovana nije bila tu, ali sam je osećala oko sebe. Čovek je totalno čudo…‚‚čudovište‚‚ Gomila nekih misli, čak ne ni ružnih, možda to nije ni bio strah od skoka, već strah od odustajanja. Ne znam. I otvore se vrata i skočim, srećna što sam opet imala muda, pogledam oko sebe. Pogledam nebo, pogledam zemlju i postanem sigurna, da padobranci umeju da cene život mnogo više nego drugi ljudi. Da to nije ludost, već ogromna ljubav. Da je to sloboda koju mnogi nikada neće imati. Sloboda da ceniš život, zato što ga imaš. Nije sloboda leći i ustati kad želiš. Sloboda je biti svestan da taj život koji imaš vredi više od bilo čega. Možda će neko reći ‚‚umem ja da cenim život i na zemlji‚‚ Ne! Nikada, slovima nikada, ne možemo biti isti u tom pogledu.
Ti koji stojiš na zemlji i samo gledaš u nebo kao u nešto nedostižno. Ti koji kažeš da je poskupelo ulje. Poskupelo je i meni, ali meni je to smešno. Ne, nisam ja luda, ja sam samo svesna vrednosti života. To je smisao padobranstva. To je najskuplja droga na svetu. Najzdravija, najlepša, najumnija. ‚‚Droga‚‚ zbog koje ćete poželeti da živite, da stvarate, da peglate i ako ne volite, zavolećete. Droga koja će vas navesti da vas baš bude briga da li je poskupelo ulje, da li imate da kupite novu Q10 kremicu, da li su vam se pojavile prve 34-godišnje borice i bore. Volećete život, volećete ljude. Znaćete da jeste posebni zato što ste skočili i deveti i deseti skok.
Da … u devetom skoku tog istog dana, sam potpuno uživala. Bacila sam se u zagrljaj nebu sa osmehom na licu. U zagrljaj životu. Srećna, presrećna što živim, što me ima, što me vole i čekaju dole. Eeeeeej…. Tako skočiš i sam si tada na nebu, visiš u sistemu, a iznad tebe padobran. Pomaže ti da uživaš do kraja. To malo materijala je odgovorno za tvoj život. Odgovoran si sam, ali to malo materijala te deli od brzine i kraja. Brzina i ništa iznad tebe je smrt. A šta je smrt? Pogrešan trenutak života. I znaš da ako ti se desi neko sranje sa padobranom, imaš vremena do kraja života da rešiš problem.
I tako na današnji dan pre 34 godine, tačno u 12 popodne, rodila se jedna Ivana. Željeno, drugo žensko dete. Sada padobranac. Živimo normalno, ne krademo, ne otimamo nikome, pošteni smo i volimo. Volimo jedno drugo, volimo da živimo, volimo našu decu, volimo nebo, vodu, zemlju…volimo ono iz čega smo sazdani.
Svoje sopstene godine ne pamtim. Stvari i događaje pamtim po tome kada su se desili, ne po tome koliko sam godina imala. I dalje imam samo 14. Čik dokaži da nije tako. Mada mi je 13 draži broj.
I tako puno sam napisala i znam da ti možda ništa nije jasno. E zbog toga sam uvek pisala samo sebi. Meni je uvek jasno. Ma nema veze. I već je kasno i mrzi me da prekucam sve ovo, ali hoću. Papir i olovka su keva pisanja. ‚‚Treća mašina‚‚ će da pričeka svoj red peglanja. Danas popodne ću skočiti još jedan skok 11-ti, rođendanski i …ma ništa, uživaću, voleću život još više i ništa mi neće biti teško!
Vi koji volite pivo
Glupo pitanje za nekog ko voli pivo, bilo bi, ‚‚umete li da uživate u ispijanju piva?‚‚ Ljudi koji umeju da uživaju u pivu, umeju i da se razumeju po pitanju mnogih drugih stvari. Recimo kao što se obožavaoci šampita razumeju. U obožavaoce piva ne računam notorne alkoholičare kojima je u stvari svejedno šta piju. Važno im je da budu pijani i baš ih briga da li je to pivo, vino, rakija, vinjak, viski ili nešto dvanaesto! Obožavaoci piva bi bili oni koji vole pivo, onako znate, baš vole! Oni koji vole pivo razumeju sigurno, šta pričam.
Zanima me koje su to situacije u kojima vam pivo najviše prija? Nemojte samo reći da je to posle ručka, jer retko kome ne prija čaša piva posle ručka.
Za jednog od svih vas sam jedino sigurna da voli da pije pivo, javiće se on već! Za ostale ne znam, ne mogu ni da naslutim. Pa da vidimo… pivo, da ili ne?
Ma ne bitno
Uvek su moju pažnju privlačile istinite priče. Knjige pisane i filmovi snimani po istinitom događaju. Može mi neko i zameriti, ali ništa lakše nego izmisliti nešto. Ne znači da ja umanjujem vrednost onoga što je izmišljeno, ali jednostavno to se nije stvarno dogodilo. To je plod nečije mašte, a mašta nema granica. Treba biti baš spretan, sve to izmišljeno uklopiti i napraviti celinu. Verovatno su najveća svetska dela, priče, knjige, filmovi, izmišljeni. Ja ne umem da izmišljam, verovatno zato i pišem samo istinu, a možda i pomalo zavidim onima koji umeju da izmisle priču.
Umem brate da slažem, a da ne trepnem. Nije to baš pozitivna i dobra osobina, ali tako je i šta ću. Treba i to neko da zna. Lažem obično samo onda kada smatram da bi istina mnogo zabolela nekoga, pa ma o čemu da se radi. U startu znam da li ću oko nečega da lažem ili da govorim istinu. U većini slučajeva to nema nikakve veze sa mnom lično i kako odrastam laži je sve manje. Sigurno zato što više i nemam nekog razloga za laž.
Moje laži su se pretvorile u prećutkivanje. Prećutim drugim ljudima, koji mi i nisu toliko važni u životu, ono što znam da je istina. To bi se možda moglo nazvati i stečeno iskustvo. Ljude koje iskreno volim ne lažem, jer smatram da ako bih ih slagala, prestala bih i da ih volim. I to nije baš dobro. Šta imam na umu kažem, pa šta bude. Ne bude uvek prijatno, dođe ponekad i do zamerki i svađe, ali sa ljudima koji me vole i koje volim mogu i da se svađam. Jebeš ti ljubav, ako moramo da tolerišemo i da ćutimo jedni drugima ono što mislimo i osećamo.
Pričam i o prijateljima. Prijateljima koje imam, a imam ih malo ili dovoljno kako god hoćete, govorim baš ono što mislim i svađam se sa njima. To su lepe slatke svađe. Znači da mi je stalo do tih ljudi čim se svađam sa njima. Ako se neko sa mnom nije ni jednom posvađao, znači i da mi ne znači ništa. U tim situacijama se smeškam, kažem jeste, nije, i tako. Prosto kroz moj razgovor sa njima čovek može da vidi da li mi je stalo do njih ili ne.
I sve sam vam ovo ispričala ko zna zbog čega. Sedim na stolici, sa jedne strane pegla, daska, pelene, bodići, zeke, ispeglani i oni drugi, a sa druge strane pogledam, kad ono sto, kompijuter, tastarura. I tako okrenem se, pa malo peglam i razmišljam, pa se opet okrenem i pišem. Ma ne bitno! Eto tako!
E Srbijo zemljo moja
E baš ne mogu sve ovo više da podnesem! Opasno se nerviram! Čitam tako po novinama, blogovima, gledam i slušam sa svih strana, već duže vreme, priče o Evropi i o ulasku Srbije u istu!!!
‚‚Nebeski narod‚‚ hoće da postane ‚‚evropski narod‚‚!!! Gluposti, gluposti, gluposti i gluposti!!! Ne zanima me politika i neću ništa o tome reći. Ko se sa kim rastaje i sastaje me ne zanima, samo ću reći da bi ih sve do jednog, ali baš sve … Pošto se i kod nas zbog toga, što imam na umu, odgovara pred zakonom, onda bih ih sve u paketu poslala u svemir, bez prava povratka. Od najnižeg činovničića i njegove sekretarice, pa sve preko raznih stranaka, predsednika stranaka i njihovih članova, do samog vrha… a vrh je negde, ko zna gde…sve njih u raketu, pa u svemir. Ko u crtanom filmu! Samo da nikada više ne čujem ni za jednog od njih.
Zaludeli ovaj jadni, tupavi narod o nekom boljem životu tamo negde i kako će taj isti bolji život, u Evropi, doći i kod nas. ‚‚Neće vam trebati vize za putovanja, imaćete ovo i ono, bolje plate, viši standard.‚‚ Alo bre! Koji viši standard, kakva putovanja. Pa mi smo Srbi! Izopšteni od ostatka sveta, još mnogo pre svega ovoga. Mi smo bre, poljoprivredna, seljačka zemlja u kojoj je poljoprivreda propala.
Propala, zato što nismo hteli da budemo seljaci, nego građani. Da radimo u fabrikama, raznim preduzećima, da budemo ovo, a ne ono. Sela nam umrla, a svi smo sa sela potekli. Umrla sela, umrla Srbija! I tako pošto nam se više nije ni to sviđalo, da budemo radnici u svojim preduzećima, mi smo sve to lepo prodali, (lepše nam da radimo za druge), e sad nam ni to nije dosta, nego hoćemo i u Evropu!
Da, putovaćemo bez viza, ali samo do granice, jer na granici će da nam kažu, ‚‚nema problema, dobro nam došli, baš nam je drago što vas vidimo, ali imamo ‚‚mali‚‚ uslov za vas… da bi ste ušli u našu zemlju, treba kod sebe da imate hiljadu, dve, pet, dvanaest hiljada evra u kešu, (zavisi na kakvog ste graničara naišli), Jao nemate… baš nam je žao, moraćete da se vratite.‚‚
Viši standard! Da… podrazumevaće više plate, ali neproporcionalne cenama. Kvadratni metar stana je najmanje 4000 evra u Sloveniji, 700 evra je zakup garsonjere, imam još takvih podataka, ali ne mogu da se setim, jer sam iznervirana…
Super žive, kao i uvek lopovi i prevaranti, pošten svet preživljava. U Nemačkoj ako padnete u nesvest na ulici, niko neće pozvati hitnu pomoć, jer troškove plaća onaj ko je zvao.
Imam sliku znaka, kao saobraćajni znak obaveštenja, iz Ljubljane, na kojem je nacrtana kiša i ispod nje kišobran. Što bi značilo, ‚‚dragi sugrađani, ako pada kiša obavezni ste da imate kišobran‚‚!!! Ne smeš ni da pokisneš ako voliš!
U Italiji, ‚‚izvinite mogu li dobiti čašu vode‚‚ On lepo otvori česmu, uzme čašu, sipa vodu, da vam je i otkuca fiskalni račun, 1 evro. Izvoli pa pij, crko da bog da!
Ako hoćeš na pecanje, pa ti trebaju gliste, ne smeš da ih iskopaš, u roku od 15 minuta u najvećoj nedođiji se pojavljuje policija zadužena samo za gliste.
Prijaviš kuče koje laje i ne da ti da spavaš, (postoji mogućnost da ti probudi bebu ili ne daj bože raznese djubre po dvorištu). Pa dođe lepo policija i uhapsi i kuče i gazdu.
Misli li ovaj jadni srpski narod da sve to može da funkcioniše i kod nas!? Jadna zemljo, jadan ti zaluđeni narod.
Rekoh već, svi smo sa sela potekli. Srbija je seljačka zemlja! Ako si možda, baš ti, rođena beograđanka/beograđanin, užičanka/užičanin, novosađanka/novosađanin ili već koji god da je grad u pitanju, misliš li da su svi tvoji preci rođeni baš tu? Sigurno se neko od tih tvojih predaka setio da je lepše i bolje u gradu, pa sišao sa neke planine da postane gospodin čovek, pa tako i ti sada imaš ‚‚pedigre‚‚! Kad ono, vremenom postade sve gore i gore!
Budućnost ove naše zemlje je u selu! Treba da se vratimo korenima i temelju, a temelj su nam postavile naše dede, pradede, čukundede! Njiva, šljiva, krava, ovca, sir, kajmak, a pored toga i sve drugo što umemo i znamo, za šta smo se školovali i učili. Mnogo je napredovala tehnologija, mašinstvo, telekomunikacije, ma svašta nešto. Sve to može da doprinese lepšem i lakšem životu na selu, ali nema više ko da nam unapređuje sela. Nema više ko, ni gradove da nam unapređuje. Svi bi negde da odu odavde! Odavde, pravo u Evropu, da sopstvenim kerovima brišu dupe i da ih dresiraju da ne laju, ne daj bože da probude komšije! Eto tužbe odmah!
Treba da se razvijamo, treba da napredujemo, ali nećemo se nikada sa mesta pomeriti, jer smo zaboravili korene i ono što je važno… A važna je, mnogo je važna, ta njiva koju je neki naš čukundeda obradio i snašao se da prihod od nje uloži u putovanje, školovanje i snalaženje u gradu, u kom sad živite, u kom ste se rodili i kažete sa ponosom da ste rođeni baš tu.
Srbija će uspeti jedino onda kada svako od nas bude mogao da kaže, ‚‚e vidiš ovaj voćnjak, to je bio šljivik nekad davno, sada sam ja uradio ovo i ono, dodao, oduzeo i napravio, pa sada tu gajim ili sam napravio (već nešto)‚‚ zavisi od nas!
Moja želja koju imam nameru da ostvarim, koja ide u prilog ovome što govorim je, da u jednom takvom selu, koje polako umire, na jednoj planinskoj livadi napravim poletno sletnu stazu. To je baš to! Ono u čemu ste se našli, ono od čega sada preživljavate, svo znanje koje ste stekli, uložite u ono što je važno. Selo! Skočiš iz aviona, a onda se popneš na trešnju i uživaš u slasnim plodovima. Pogledaš levo, pogledaš desno, a ono Srbija se prostire na sve strane, razvija se i napreduje. Preko puta, na brdu gde su nekada pasle ovce, pasu konji, zajedno sa ovcama! Napravio čovek ergelu konja. Sa druge strane, mali ski centar. Vratio se čovek iz Austrije, uložio pare u žičaru i sređivanje staze. Onaj sa treće strane, povadio stare šljive, pa zasadio neke nove, uspele mu ove godine, pa cele zime ima posla i peče rakiju od njih.
I još nešto, vrlo važno! Groblje je sređeno! Tamo gde su grobovi onih koji nas neposredno preseliše u gradove, ograđeno, podiguti spomenici u znak zahvalnosti i ljubavi, počupan korov, posađeno cveće… Vidi se da su potomci zahvalni i da poštuju njihov trud i rad, koji sada pokušavaju da održe, unaprede i osavremene u svakom smislu, jer imaju nove mogućnosti.
E to je jedino rešenje da ova naša zemlja uspe i da napreduje! Pošto se većina nikada neće vratiti da unapredi selo, mi smo propali i ulazak u neku tamo, nazovi Evropu, samo će nam doneti još veću propast. Ako ne znamo da cenimo ono što imamo, nikada ništa drugo dobiti nećemo! Srbi su prodane, prevarene i izgubljene duše!
Eeee moja Srbijo, crno ti se piše!
Ljubav…definicija ili kombinovanje?
Postoje razne definicije ljubavi. Mnogi poznati, pametni, učeni, pismeni, iskusni ljudi rekli su šta misle o ljubavi. Baš me briga za njih! Šta je za vas ljubav? Imate li vi svoju definiciju?
Baš ružno rečeno!!! Mislim da je definicija za ljubav, ružno rečeno. Ja ne volim definicije, formule, jednačine, funkcije, nejednačine… Ne volim striktnost. Pogotovu ne za ljubav. Jedino što sam iz matematike volela, bila je kombinatorika. Kombinovanje, ovoga i onoga! Šta to sve treba da se iskombinuje, da biste na kraju dobili ljubav?
Tako prosto i glupo zvuči reč ljubav, kao i sve druge, kada se više puta ponove. Verujete li u tu istu reč ljubav… na prvi pogled? Verujete li u ljubav za ceo život? Da li verujete da se samo jednom iskreno voli? Zanima me šta vi mislite o tome, a ne tamo neki učeni, pismeni, iskusni, pametni i poznati ljudi! Ne mislim da vi to niste, ali eto… šta biste rekli da je ljubav za vas?
Ludo i brzo
Nema me na ovom mom blogu, nema me kod vas da ostavim po koji komentar. Nismo se još nakačili na brži internet, pa nemam vremena da čekam i da se zezam sa konekcijom, ali tu sam ja negde.
I tako ponekad kada pročitam koju rečenicu iz nekog mog posta, zapitam se, da ne preterujem ja možda?
Preselili smo se mnogo brže nego što sam i sama očekivala. Posle onog krečenja, stan je već sutradan bio očišćen, a već sledećeg dana su sve naše stvari bile u njemu. Na gomili!!! Ali već negde pred zoru svaka stvar je imala svoje novo mesto. Brzi smo, brzo menjamo sve, brzo živimo, brzo se prilagođavamo… Sada izgleda kao da se nismo ni selili, kao da ovde u ovom stanu živimo mesecima.
Stan je odličan, a najviše od svega vredi ovaj, baš ovaj pogled koji sam sada bacila kroz prozor. Beograd na dlanu!
Znate šta, ja toliko brzo živim da uopšte nisam ni svesna koliko mi se stvari izdešavalo u poslednje dve godine… nepune dve godine. Nikako nemam vremena da vam ispričam celu priču. Nešto me uvek odvuče na drugu stranu. Neću je ni sada ispričati, ima dana…
Da se vratim na pogled. Da mi je neko pre dve godine, recimo na današnji dan, rekao da ću divan pogled na Kraljevo, zameniti ovim divnim pogledom na Beograd, rekla bih mu da je totalno lud. Da mi je neko rekao i sve ovo što ide uz ovaj pogled, ništa ne bih ni rekla, već bih otpisala tu osobu kao mentalno obolelu.
Trenutno ovde spava njih šestoro i ja sedma budna čukaram. 17. aprila smo pravili veeeliku žurku i moj mlađi sestrić je ostao kod nas. Evo ga sada spava ko mače. Duša moja. Tetkin padobranac. Prošlog leta je skočio svoj prvi skok, tandem, sa drugim padobrancem, sa 3000m i totalno se ¸¸zarazio¸¸ padobranstvom. Najradije bi se preselio kod nas. Ima 12 godina, šesti je razred i …nemam reči za to dete. Obožavam ga oduvek.
U drugoj sobi, ¸¸devojačkoj¸¸ spavaju Jovana i Jana. Jana je sada ovde kod nas nekoliko dana. Preslatka je i stvarno je predivno dete. Prosto mi je žao što i ona nije moja, što i nju nisam rodila. Tako je volim kao da jesam, ali da jesam ona sigurno ne bi bila takva kakva jeste. Nikada neću zaboraviti dan kada smo se upoznale i provele dan zajedno. Na rastanku mi je rekla u poverenju na uvo… ¸¸Znaš šta, nemoj ti nigde, nikada da ideš od moga tate!¸¸ Tada nas dvoje, njen tata i ja, nismo ni slutili sve ovo što nam se izdešavalo.
Jovana ima novu frizuru, ošišala se i super joj stoji. Od kada se rodila voli da ima kratku kosu, a ja volim dugu. Mama kreten! Njena glava, njena frizura, napokon sam strpala to sebi u glavu. Naš odlazak kod frizera je posebna priča. Frizerka je jedva ubedila da se ne šiša skroz na kratko. Inače je ona najviše svoja, od svih njih. Pokušavam da je ne sputavam previše i mislim da nam dobro ide.
U trećoj sobi, u kojoj je i moje mesto, spava tata sa Markom i Anom. Tata i dve bebe. Ne dozvoljavam da Marko bude veliki, samo zato što sada postoji i neko manji od njega. Marko je beba, moja velika beba. Napunio je godinu dana, prepametan je, predobar je i ima dugu kosu i beba je. S obzirom da je batica, ošišaćemo ga uskoro. Nema veze što mama voli dugu kosu.
Ana je mala beba, ali kao i svi ostali moja velika ljubav. Nju kao da je donela roda. Toliko se sve brzo izdešavalo, da sam već i zaboravila i da sam bila trudna, i da sam se porađala, i da smo uopšte i bile u porodilištu. Zagledam se u njene oči i znam da nosi sa sobom neku veliku mudrost. Za male bebe obično kažu da su slatke, mile, drage, nevine… a ova moja beba je nekako mudra, pored svega toga. Apsolutno se sve razumemo, ne moramo da govorimo, pogledi nam govore sve. Ne umem da opišem. Ona je pametna, lepa, dobra i mudra. Ne znam da li to neko može da razume, ali nas dve se razumemo kao da smo obe velike ili obe male… kako god!
Sinić smo ovde u stanu napravili takvu jurnjavu i ciku, da je komšinica sa sprata niže došla na naša vrata. Predhodne noći je bila žurka i njoj nije ništa smetalo, ali kad mi napravimo gungulu…uh! I izvinimo se kulturno, i pozovemo je da uđe, i tako upoznamo se, i na kraju se žena nama izvinjavala. Njoj ništa ne smeta, samo je mislila da je nešto palo, da se nešto ruši, da ona inače ne živi tu, da je vaspitačica, da čuva decu u Švedskoj, da ne može tako kasno da pije kafu, da nema svoje dece, da ima 60 godina, da je nešto zabolela glava, da svašta nešto…I onda je ćutala, gledala nas. Na kraju je jedva otišla, stala je na sred sobe i rekla, ¸¸Deco ja sam oduševljena!¸¸
A Tata? Zaslužuje veliko T i kad nije na početku rečenice. Zaslužuje i veliko M, kao Moj Muž! Veliko P, kao moj Prijatelj… Č kao veliki Čovek. Baš me briga što ljudi imaju običaj da kažu, da kada žena priča dobro i lepo o svom mužu, to baš i nije tako. Znate već kakav je svet. Čak i ja mislim, da u većini slučajeva kada žena hvali svog muža, tu ima još nečeg skrivenog što i nije baš lepo. Mrzi me da objašnjavam šta hoću da kažem, razumete.
On je čovek u čije sam ruke, bukvalno stavila svoj život. On mi pakuje padobran kada treba da skočim. On je neko ko me razume i voli i kada sam blesava i luda, i kada sam ljuta, i kada sam gruba i bezobrazna, i kada sam umorna i tužna, i kada plačem, i kada se smejem, i kada sam nerazumna, i kada sam lepa, i kada sam samoj sebi neizmerno ružna, i kada sam umorna, i kada sam super raspoložena, i kada me sve boli, i kada sam puna snage, on me voli više od svih, pa ma kakva da sam. Mislim da i on zna da i ja njega tako isto volim. I kad kažem Volim, to mislim i osećam i treba da pišem sa velikim V.
Žao mi je ponekad, što tako brzo živimo. Što minut nije sat, što ne možemo da zastanemo, da više uživamo u trenucima koje ćemo zauvek pamtiti. 8. maj, 2006. kada smo se prvi put pogledali. Kada smo uznemirili univerzum. Datum našeg venčanja, nisam više ni sigurna koji je, jer venča smo se tog 8. maja, tim prvim pogledom. Zvanično smo se venčali u novembru, naše prvo zajedničko dete nam se rodilo u aprilu, a sledeće u martu, sve skupa ih imamo četvoro.
Sledeći zadatak nam je, da od njih napravimo ljude. Vesele, opuštene, neopterećene glupostima. Roditelji obično od svoje dece žele sve ono što sami nisu uspeli u životu, ali glupo je, ružno i krajnje sebično, od svoje dece, pokušavati napraviti ono što su im roditelji postigli. Mi ne želimo ni jedno ni drugo, naša deca neka budu onakva kakva žele da budu. Želimo i neizmerno ćemo se truditi da od svoje dece napravimo ljude sa sopstvenim željama i snovima. Želimo da ih naučimo da veruju u sebe i svoje snove, da je sve moguće ako se dovoljno dugo i jako želi. Želimo da ih naučimo da je patnja sastavni deo života, da je sve zbog nečega dobro i da sve u životu mora da prođe, pa bilo lepo ili ružno. Pre svega želimo za svoju decu puno sreće!
Opet kažem nije sve idealno, uplašim se ponekad. Strah me je ružnih stvari. U Boga verujem i molim samo za zdravlje i život. Ostalo ćemo lako!
Idemo dalje…
Evo danas sam po prvi put ostala sama sa dve bebe. Moja mama je morala da ode kući u KV, naš tata je otišao da nadgleda radove u novom stanu, Jocka je kod babe za vikend, a ja sam insistirala da ostanemo sami i da niko ne dolazi ništa da nam pomaže.
Kad smo pravili decu nikog nismo zvali da nam drži sveću i da nam pomaže! Marko je postao pravi batica, pa je malo i ljubomoran, nisam znala da tako mala deca umeju da budu ljubomorna, ali sada kada smo sami u kući on je sasvim drugačiji. Sve se lepo razumemo i slušamo jedno drugo. Uspavala sam ih sada i čekam da se probude da vidim kako ćemo dalje da funkcionišemo.
S obzirom da sam predhodne godine ušla u formu sa nespavanjem, nije mi teško da noću ustajem i po nekoliko puta. Kada mi se baš prispava, zovem tatu da pomogne oko Marka. Ujutru se svi budimo u istom krevetu, jer decu prebacimo kod nas, negde oko 5-6 ujutru.
Kada Marko plače, Ana ne reaguje, navikla je na buku u porodilištu, ali kada ona samo malko pusti glasić on skače ko i ja.
Da se još i pohvalim da izgledam kao da se nisam ni porodila, a tek je prošlo nedelju dana. Ovaj stan je na dva nivoa, tako da sam celu trudnoću išla uz stepenice i niz stepenice. Dole nam je kuhinja i kupatilo, tako da to i nije mali broj, s obzirom koliko puta sam morala dole da siđem i popnem se, tako da je i to dosta pozitivno uticalo na moje današnje stanje i formu u kojoj sam.
Danas će krečenje da bude završeno, a onda će sestra da mi pomogne da sve očistimo i odmah unosimo stvari, tako da ćemo za 3-4 dana već da se uselimo. Srećom imamo puno drugara u klubu, tako da se mi selimo i useljavamo ekspresno brzo. Jedva čekam. Jocki će škola sada da bude još bliže, tako da nam je i to super.
Ostalo nam je još da nabavimo veće prevozno sredstvo. Samo da Ana malo ojača i krećemo u nove akcije. Čekamo lep i sunčan dan da odemo na Jarak (aerodrom), da se izludimo po onoj livadi. Što se tiče mog skakanje, moraću malo da pričekam dok i ja ne ojačam, povratim malo snagu i da uđem u formu.
Probleme i problemčiće rešavamo u hodu. Da je lako nije, da je idealno nije, ali držimo se zajedno tako da je sve lakše. Spremamo stan, useljavamo se, a onda pravimo žurku 17. aprila za Markov rođendan, pa da sve proslavimo.
Rodila se Ana!!!
29. marta, 2008. godine u 8 ujutru, rodila se jedna malena Ana. Mrvica, teška 2700g i visoka celih 49cm, donela je sa sobom neizmernu sreću.
Porodila sam se bukvalno za 5 minuta. Iskusno! U 7:55 sam bila na prijemnom odeljenju, a u 8:00 je moja devojčica došla na svet u porođajnoj sali Narodnog Fronta. Pitali su me šta si čekala do sada, a ja čekala veeeelike bolove. Da li je prag bola, kod mene jako visok ili već šta, velikih bolova nije ni bilo. Jedan napon, drugi napon i eto je u mom naručju, plačemo zajedno, ja je grlim, ona mi steže prst… još jedan od najuzvišenijih trenutaka u mom životu. Treći po redu!
31. mart. 2008. 21:39 – ponedeljak –
Divan prizor, moja mala Ana pored mene. Sklopila malene ručice i spava. Oko nas gomila žena i malih beba, ali niko od svih njih nije važan u mom životu sem nje.
Promeškolji se, protegne nogice i nastavi svoj sladak san… a kad hoće da plače…Prvo se nešto namešta, slaže face bez glasa, kao da se razmišlja ”plakati ili ne?”, pa ako odluči da plače, pusti glas, pa se sva zacrveni, a ako neće ona otvori oči, pa gleda, traži me, zine i traži me…a ja sam srećna, tu pored nje, ako zatrebam…a trebam joj i sva sam važna zbog toga.Sitna je, malena, ali kočoperna i žilava. Gledam je, pa za trenutak se pogubim, koje je ovo dete, odakle se sad ona pojavila, da mi ulepša život, da me ispuni do kraja? Deo je mene, deo velike ljubavi, čarolija života, čarolija rađanja.
Bezgranično sam srećna i ne znam… ne umem da pišem o svojoj deci. Moja deca su moja ČAROLIJA!!!
01. april, 2008. – utorak -
”Tata je došao! U moju čast je skočilo svih 57 padobranaca i tata je skočio na gurtnu, umesto mame. To mi baš smešno! Pravo sa puta došao je u porodilište da vidi mene i mamu. Bilo je skroz kasno negde oko pola 3 noću, pa je mogao samo mamu da vidi. Čula sam posle, rekla mi jedna drugarica, da su se ko dve budale grlili dole u hodniku i ljubili se sve u usta i plakali su i smejali se, meni nije jasno što, ali i baš me briga ja sam slatko spavala!
Ujutru je tata došao kod mene u sobu da me vidi. Uzeo me u naručje i sav se nešto tresao i bile mu pune oči suza. Šta li mu je? Uveče je napravio žurku i bilo je mnogo nekih ljudi, koji su pili i pevali i bili skroz blesavi i smešni. Jedan tatin drug je došao čak iz neke Slovenije noću, da bi mogao ujutru trezan da doveze tatu u porodilište, pošto tata nije smeo da vozi, a i taj njegov drug je neki baš veliki i dobar prijatelj.
02. april, 2008. – sreda –
Po nas su došli i Jovana i Marko, i Marko je jako plakao, jače od svih malih beba koje sam ikada videla i čula, a mama ih je grlila i plakala. Šta li im je svima, skroz su pošandrcali. Meni ništa nešto nije mnogo važno, sem moje mame. Čim sam u njenom naručju, baš me briga za ceo svet. Mama mi je kul jedna ženska, polako nas sve dovodi u red. Bar ona tako kaže. I pivo je popila kad smo došli kući!
Srećna sam i ja! Malo meni sada treba za sreću. Samo da sam sita, da nisam upiškena i ukakena i da mi bude toplo i fino. Jovana me ponekad drži u naručju, a Marko kad viče ili plače nešto, meni uopšte ne smeta. On bi se igrao sa mnom, ali mu ne daju. Samo me tako pomalo mazi po ruci ili nožici. Jedva čekam da malo porastem, pa da se svi zajedno igramo. Za vikend će da dođe i moja druga sestra Jana i biće skroz velika dečija žurka. Joj jedva čekam! Šta li će mama i tata sa svima nama da rade. Ma srećna sam skroz. Pozdravlja vas mala Ana i još nešto da vam se pohvalim.
Drugog aprila dobila sam krila!!!
Izašli smo iz porodilišta u život, u veeeeliki svet!”
Oglas…
I tako dok svi vi meni dragi novi poznanici, čekate post o tome kako je prošao porođaj, ja vam se obraćam sa molbom, tj. dajem oglas ovde na blogu.
Tražim dvosoban stan na Banovom Brdu namešten, nenamešten svejedno… možda bolje nenamešten u zgradi sa CG na duži period od 250e do 300e. Sasvim sam ozbiljna i bila bih presrećna ako bih taj stan našla do 1. aprila.
E sada da vam ispričam šta mi se malopre izdešavalo. Otišao naš dragi tata u Crnu Goru da obuči 57 devojaka i momaka da postanu padobranci, ja ostala ovde sa dvoje sitne dece i trećim u stomaku koje čekamo. Tu nam je i moja mama i tako nam je lepo i opušteno bilo… dok… Dok danas nije pozvala gazdarica. Kaže: ”Jel’ nije problem da dođem oko 4 sa nekim ljudima koji bi da pogledaju stan radi kupovine.” Kažem ja da nije problem i tako ispred naše kuće tu na ulici, negde oko pola 4 počele da se skupljaju neke žene. 6-7 žena i dva tri muškarca. Gledam i ne verujem. Rekoh mami, ”…gde li je pošao ovaj narod?” Eto je gazdarica u 4, a svi oni ljudi za njom. Marko spava najslađi popodnevni san, to samo onako da vam kažem. Otvorim vrata, ona se nakezi, nakezim se ja.
”Jao Ivana izvini, nisam znala da će ovoliko njih da dođe, jel’ nije problem da pogledaju?”
Ja sam tolerantan čovek i kažem da nema problema, samo tiho. I tako oni u grupicama po dvoje, troje prodefilovaše kroz kuću, kroz sobu gde Marko spava najslađi popodnevni san, kroz kuhinju gde Jovana ruča, kroz kupatilo, dnevnu sobu…doduše tiho, ne mogu da lažem. Pozovem ja nju da popijemo kafu, kad odoše ti ljudi. Ona reče da je tu sa svojih kumom i da hoće da uzme neke račune. Nema problema, sedite. Sve je i dalje u redu.
Popričamo reč, dve, neće da piju kafu. Kažem da je tata u Crnoj Gori, da računi nisu kod mene i da će on da joj ih odnese u ponedeljak. …’’sve što imate da se dogovarate to uradite sa mojim mužem ja niti plaćam račune, niti su kod mene, niti me zanimaju…”
E šta se tu sad desilo više ne znam. Nju su pre nas ispalili skoro svi stanari koji su ovde živeli i ona rukovođena tim iskustvom insistira da joj ja dam te plaćene račune. Opet ja fino, računi su kod muža doneće vam u ponedeljak. E ljudi moji, meni kad padne mrak na oči, pao je!!! Kaže ona mrtva ladna, a jesi li ti to nešto ljuta. Valjda mi se izraz lica promenio. Kažem ja ”nisam ljuta, pobesnela sam… Slušajte gospođo i gospođin kume, sa mnom nema šta da pričate o tome, sačekajte ponedeljak i molim vas nemojte da me nervirate. Ako mislite da ćemo mi da vam pobegnemo zbog dve, tri, pet ili 150 000 onda ste se grdno prevarili, dobićete račune u ponedeljak i to je to. Kako ste nam dali račune na nuli (a nisu bili na nuli, no nema veze) tako ćete ih i dobiti. ”
Luda žena, valjda ne zna sa kim ima posla kaže, ”a ko to meni garantuje.”
Žena kreten… Povisim ja malo ton i kažem da joj ne garantuje niko, a ona će meni, nemoj tako da se ponašaš, a ja kažem da ću da se ponašam kako ja hoću i da moje ponašanje nije njihova briga, a onaj kum od dva i po metra visine kaže, pa možemo mi i drugačije da razgovaramo, pa izvolte rekoh šta još imate da kažete, pa put pod noge… Moja draga, divna, dobra majka koja se nikada ni sa kim ne svađa, znajući mene pokušava da smiri situaciju, pa sve fino, a ja počeh da se tresem, pa kažem kako imam visok pritisak (a nemam), kako mi je rizična trudnoća (a hvala Bogu nije), pa kako ih nije sramota, pa svašta nešto. Kaže ona daj mi ličnu kartu kao garanciju, a ja kažem ”ne dam treba mi za bolnicu… vrata znate gde su . Mama ako te ne mrzi isprati gospođu i gospodin kuma.”
E nisam se odavno ovako ispraznila, ko čovek kulturno, bez i jedne psovke. Pozovem muža odmah, kažem ukratko šta je bilo, i da ja odmah krećem u akciju da nađem drugi stan, on kaže kako će da je pozove da joj se najebe majke… međutim on ko i moja mama, mirno, fino, polako, kaže nema smisla što mi uznemiravate ženu i tako… Kao da ništa nije bilo, ali bilo je. Meni je sada toliko dobro da ne mogu da vam objasnim. Za sve što niko nije hteo da se svađa sa mnom sve ovo vreme mog trudnovanja, ja se ispraznih na njima, a i zaslužili su.
Dok evo ovo sve napisah, pozva me dragi, kaže ajde da ne žurimo još jedan ovaj mesec, pa polako od prvog maja da nađemo neki dobar lep stan. Ja ko ja, planem, pa splasnem… oglas i dalje važi samo ne mora do prvog aprila… ‘ajde nek bude do prvog maja.
Tražim dvosoban stan na Banovom Brdu namešten, nenamešten svejedno… možda bolje nenamešten u zgradi sa CG na duži period od 250e do 300e. Sasvim sam ozbiljna i bila bih presrećna ako bih taj stan našla do 1. maja.
Uh bre…
Uh… nekako mi je svega dosta. Držim se, ne dam se, ali bre ne mogu više. Eto došlo mi tako da kažem, a pojma nemam ni za šta se držim, ni šta se to ne dam, ni šta ne mogu, niti imam pojma čega mi je dosta? Ako šta na svetu mrzim, onda je to ono kada se svi dani sliju u jedan. Budu to različiti dani, neki kišni, neki sunčani, ali u suštini mu dođu na isto.
Svako ko me bar malkice poznaje, zna da sam osoba koju ne drži mesto, a sada tako prolaze dani u mestu. Ako ćemo iskreno, još sam ja i super, s obzirom da sam od mogućih 20 meseci, evo već 18 trudna… Fenomen! Trudnoća mi je postala prirodno stanje i više i ne znam kako je to biti ne trudan. Opasno sam se uželela putovanja, skitanja, ludovanja, a tek je 17 mart. Uh… Jedva čekam da spakujem svoju čergu i da krenemo dalje. Mnogim ljudima je problem da sa malom decom putuju i da luduju i da se dobro zezaju, ali nama nije. Samo da su oni nama živi i zdravi i da ja nisam trudna baš mnogo, e to je jedini uslov za dobro zezanje.
Pogled sa moje terase u Kraljevu
Uželela sam se ljudi koje volim, a koji ne žive ovde. Hoću bre da idem kući u Kraljevo, hoću da mi mama spremi ručak, da sedim sa ćaletom i sestrom i da pijemo špricer, hoću sa klincima da brčkam noge u Ibru i pijem pivo u Kajak klubu, da Marka i Jovanu stavim u džipić da se vozaju oko Milutina, uželela sam se da trčim, da plivam, da skačem… Da za Đurđevdan odemo u Lazac na slavu, kad sve ozeleni, a selo procveta, da se popnem na brdo i da vičem iz sveg glasa, da se oslobodim sve negativne energije, da vrtimo prase na ražnju, da se smejemo i igramo fudbal u dvorištu, da kad padne mrak, sednemo pod dud i slušamo seosku ”tišinu”…
Milutin i džipići
Za vikend smo išli na Jarak (aerodrom), ‘’sunce piči mi roštiljamo, cure gule krompir u hladovini, nedeljom se mi planirano, utapamo u harmoniji. I znamo sve već o životu, i šta ti meni imaš pričati, koliko troši benzina u zimskim uvjetima, i koji je limar najjeftiniji. Divlje izlaske u grad zamenio je sad, lagani dvokorak uz puni želudac… tra la la la la la la….” E braćo i sestre i ja zapevah… Sve je to lepo, a ja se ipak osećam ko baba! Jedva čekam, kada ću se nakačiti ovde i pisati vam o danu koji smo proveli onako kako ja hoću.
Odoh sada da skuvam još jednu kaficu, Jocka je u školi, Mare i tata spavaju, odoh da ih budim, pa ćemo da vidimo kako ćemo ovaj dan da provedemo. Isto kao i juče, samo malo drugačije, a proćiće i to, tek će nama biti lepo. Sve prođe. Sutra idemo opet na kontrolu, (šta me više kontrolišu) i tako… Idu neki lepi, srećni dani, ja sam samo malo više trudna nego obično, pa ne znam šta ću više sa sobom, pa tako mlatim praznu slamu… Ljubi vas Ivana sve koji ovo pročitate, ne zamerite nešto…
Skrivena moderna prostitutka
Već neko vreme razmišljam, da li da ovaj, nazovi, interviju postavim na svom blogu? Prošlo je već skoro 3 godine od njega. Tekst je štampan ovako kako vam ga dajem na uvid. Bio je to moj mali pokušaj da možda nekom otvorim oči? Ne znam, mislim da ništa nisam uspela da promenim. Volela bih kada bih devojku iz priče srela u parku gde šetam sa decom, kako gura bebeća kolica, nasmejana i srećna, što je uspela da promeni svoj život. Mislim da su moje nade uzaludne, ali eto volela bih.
Sasvim obična devojka. Lepo građena, negovanog lica i kose. U gomili drugih devojaka ne razlikuje se ni po čemu. Možda bi samo lakše zapala za oko, jer je vrlo lepa. Duga smeđa kosa, zelene prodorne oči, po visini i građi tela mogla bi da bude manekenka, foto-model ili glumica. Nije ništa od toga. Za sebe kaže da je skrivena moderna prostitutka. U celom svom kratkom, mladom životu dostigla je samo to zvanje. Prodaje svoje telo, ali kaže da je duša važna. ”Duša hoće da živi, a telo je ljuštura.”
Ne želim u tekstu da joj menjam ime da joj dajem neko drugo, jer njeno ime je prelepo i nijedno drugo joj ne bi pristajalo. Možete je zvati kako god hoćete, jer takvih devojaka ima previše tako da su sva imena moguća. Neću vam reći ni u kom gradu razgovaramo i gde se dešava radnja, jer sve što sledi u daljem tekstu postoji svuda oko nas, pa ma gde živeli i ma koliko zatvarali oči i pravili se ludi. Pre ovog razgovora sam naivno verovala da su takve stvari moguće samo u velikim gradovima, a da je to ovde u provinciji drugačije. Gde ja to živim? Kakvi to ljudi prolaze pored mene?
Definicaja prostitucije bi nekako ovako glasila – prodaja ženskog tela u seksualnom smislu, muškarcima za novac, hranu, materijalna dobra ili zaštitu. Hiljadama godina ljudi su osuđivali žene zbog prostitucije. Muškarci na vlasti ih osuđuju, krivično gone, a istovremeno ih ti isti i mnogi drugi muškarci kupuju na ulicama, barovima, noćnim klubovima ili kako kaže moja sagovornica, ‘’sada cveta skrivena moderna prostitucija”.
Čuvajući njen pravi identitet ne mogu vam reći ni kako i gde smo se upoznale. Mada to i nije toliko važno za ono o čemu ćemo dalje govoriti. Došla je u zakazano vreme, obučena kao i bilo koja druga negovana, sređena, lepa devojka. Zamislite je kako god hoćete. To može biti i ona fina devojka iz vašeg komšiluka, što vam svako jutro poželi dobro jutro na stepeništu vaše zgrade ili drugarica vaše ćerke, tako mila i draga dobra devojčica sa kojom se uvek lepo ispričate. To može biti bilo koja devojka. Naručile smo po kaficu, pritisla sam malo dugmence na kome piše ”rec” i priča je krenula.
CH: Na početku svega ću da te pitam, da li si svesna da možda neko može da te prepozna posle ovog našeg razgovora, plašiš li se i zašto si pristala na ovaj razgovor?
- Hoću da pričam. Sve ću da ti kažem. Ne znam zašto, valjda zato što imam priliku? Zato što si me pitala, a do sada me niko, nikada, ništa nije pitao u vezi toga. Mnogi naslućuju kako živim i čime se bavim, ali me niko tako direktno nije pitao, a i ovo je za novine, jel da? Ne plašim se ničega, jer mislim da je moja priča donekle postala svakodnevna. Možda sa nekim odstupanjima. Želim da vidim kako će moj život izgledati na papiru.
CH: To kako će izgledati na papiru, ne treba da te brine. Samo budi iskrena. Hajde da krenemo od početka. Koliko dugo ovde živiš i sa kojim si se povodom doselila, pošto nisi rođena ovde?
- Došla sam septembra meseca ‘98. Upisala sam srednju školu i niko nije bio srećniji od mene. Posle mog sela iz kog potičem, ovaj grad je za mene tada bio kao Njujork, ali stvarno. Dolazila sam i ranije u ovaj grad, jer nije moje selo na kraj sveta, ali tada sam došla da živim ovde. Bila sam puna vere i nade da ću lepše i bolje živeti i bila sam spremna da ostvarim sve svoje snove i želje.
- Došla sam septembra meseca ‘98. Upisala sam srednju školu i niko nije bio srećniji od mene. Posle mog sela iz kog potičem, ovaj grad je za mene tada bio kao Njujork, ali stvarno. Dolazila sam i ranije u ovaj grad, jer nije moje selo na kraj sveta, ali tada sam došla da živim ovde. Bila sam puna vere i nade da ću lepše i bolje živeti i bila sam spremna da ostvarim sve svoje snove i želje.
CH: Dolazak u ”veliki” grad je za tebe bio nešto sasvim novo, tako da razumem tvoju sreću, ali reci mi gde si živela tada i kako si se uklopila u školi i društvu?
- Tata mi je preko leta našao ovde jednu sobu kod nekih svojih prijatelja. Dobri ljudi, a i lepo smo se slagali. U školi sam se odmah uklopila. Jesam sa sela, ali bilo je tu još takve dece. Verovatno i zbog mog izgleda svi su me odmah prihvatili. Vesele sam prirode, tako da mi nije bio problem da privučem pažnju i brzo steknem prijatelje. Dobro ne baš prijatelje, ali drugove i drugarice. Znaš, mislim da su prijatelji nešto sasvim drugo. Bila sam dobar đak. Nisam bila odlična, ali sam uvek bila među najboljima. Stvarno sam želela da uspem. Prve dve godine sam bila vrlo dobra, a treću sam završila sa dobrim uspehom.
- Tata mi je preko leta našao ovde jednu sobu kod nekih svojih prijatelja. Dobri ljudi, a i lepo smo se slagali. U školi sam se odmah uklopila. Jesam sa sela, ali bilo je tu još takve dece. Verovatno i zbog mog izgleda svi su me odmah prihvatili. Vesele sam prirode, tako da mi nije bio problem da privučem pažnju i brzo steknem prijatelje. Dobro ne baš prijatelje, ali drugove i drugarice. Znaš, mislim da su prijatelji nešto sasvim drugo. Bila sam dobar đak. Nisam bila odlična, ali sam uvek bila među najboljima. Stvarno sam želela da uspem. Prve dve godine sam bila vrlo dobra, a treću sam završila sa dobrim uspehom.
CH: Tvoj život se nije samo svodio na školu i kuću, jesi li stekla prijatelje i van škole, kako si se zabavljala? Mislim momci, izlasci i tako to?
- Ih! Pa bila sam svega željna. Izlazila sam skoro svakog vikenda sa drugaricama tu po gradu. Bilo je tu i nekih ljubavi, ali onako, ništa ozbiljno. Ljudi kod kojih sam stanovala su bili puni razumevanja za mene i moje godine, tako da su moje drugarice često dolazile kod mene. Govorile su ”blago tebi, samo kad nisi sa matorcima”, a moji roditelji su meni nedostajali, nisu bili sa mnom tako da sam ih uvek bila željna. Često sam odlazila kući. Da se vidim sa njima, da im ispričam novosti. Imala sam tada oca, majku i mlađeg brata. Oni su u mene gledali kao u Boga i svega su se odricali zbog mene. Kao da sam završavala ne znam koji fakultet, a ne srednju školu. Najviše sam vremena sa njima provela za vreme bombardovanja. Iako je svima to ostalo u groznom sećanju, meni su ti dani ostali u lepom, kao onda kada sam bila mala. Nikada toliko vremena nisam provela sa svojom porodicom, kao tada. Mislim pre nego što sam otišla u školu.
- Ih! Pa bila sam svega željna. Izlazila sam skoro svakog vikenda sa drugaricama tu po gradu. Bilo je tu i nekih ljubavi, ali onako, ništa ozbiljno. Ljudi kod kojih sam stanovala su bili puni razumevanja za mene i moje godine, tako da su moje drugarice često dolazile kod mene. Govorile su ”blago tebi, samo kad nisi sa matorcima”, a moji roditelji su meni nedostajali, nisu bili sa mnom tako da sam ih uvek bila željna. Često sam odlazila kući. Da se vidim sa njima, da im ispričam novosti. Imala sam tada oca, majku i mlađeg brata. Oni su u mene gledali kao u Boga i svega su se odricali zbog mene. Kao da sam završavala ne znam koji fakultet, a ne srednju školu. Najviše sam vremena sa njima provela za vreme bombardovanja. Iako je svima to ostalo u groznom sećanju, meni su ti dani ostali u lepom, kao onda kada sam bila mala. Nikada toliko vremena nisam provela sa svojom porodicom, kao tada. Mislim pre nego što sam otišla u školu.
CH: Slušajući te do sada kako govoriš, izgleda kao da nisi imala ni jedan razlog da skreneš sa tog puta koji si sebi zacrtala. Bila si dobro prihvaćena u novom društvu, završavala si školu, bila dobar đak. Šta je uticalo na tvoj život, pa da ga promeniš iz korena?
- Juna meseca kada sam završila treću godinu, ostala sam ovde u gradu kod drugarice. Želele smo da se malo provedemo, da se opustimo, jer su njeni otputovali u vekendicu. Super smo se zezale. Mogle smo u gradu da ostanemo koliko god želimo, bez obaveze, da po satu idemo kući. Jedne večeri smo izašle u grad. Ništa neuobičajeno, ali ta noć mislim da mi je promenila ceo život.
- Juna meseca kada sam završila treću godinu, ostala sam ovde u gradu kod drugarice. Želele smo da se malo provedemo, da se opustimo, jer su njeni otputovali u vekendicu. Super smo se zezale. Mogle smo u gradu da ostanemo koliko god želimo, bez obaveze, da po satu idemo kući. Jedne večeri smo izašle u grad. Ništa neuobičajeno, ali ta noć mislim da mi je promenila ceo život.
CH: Promenila život, jedna noć? Znam da se velike stvari u životu dese u trenutku, ali ovo zvuči malo čudno, s obzirom da si planirala svoj život na jedan način, a sada živiš sasvim drugačije. Šta se te noći desilo, što je toliko uticalo na tebe?
- Ne direktno, već onako znaš. To je bio prvi događaj u nizu sledećih. Te večeri sam upoznala dečka u kog sam se odmah zaljubila. Privlačilo nas je nešto neverovatno. Bio je 4 godine stariji od mene. Imala sam 17 godina, na pragu punolotstva, bila sam još uvek nevina, ništa nisam znala o seksu, čak nisam umela ni da se ljubim kako treba. Tako da me on nije privukao na takav način. Jednostavno ne znam.
- Ne direktno, već onako znaš. To je bio prvi događaj u nizu sledećih. Te večeri sam upoznala dečka u kog sam se odmah zaljubila. Privlačilo nas je nešto neverovatno. Bio je 4 godine stariji od mene. Imala sam 17 godina, na pragu punolotstva, bila sam još uvek nevina, ništa nisam znala o seksu, čak nisam umela ni da se ljubim kako treba. Tako da me on nije privukao na takav način. Jednostavno ne znam.
CH: Zaljubila si se na prvi pogled, da nisi možda ti njega privukla na takav način? Možda je želeo samo seks sa tobom?
- Ne, ne, ne…Posle te noći smo počeli da se viđamo, da izlazimo zajedno. Naučio me je da se ljubim. (smeje se). Vodio me je i kući kod njega, da me upozna sa roditeljima. Govorio je da sam njegova princeza, a ja sam se tako i osećala. Posle nedelju dana smo vodili ljubav i taj dan je kod mene u kalendaru obeležen crvenim flomasterom. Mi smo se stvarno voleli. Sećanje na njega mi i danas posle svega tera suze na oči.
- Ne, ne, ne…Posle te noći smo počeli da se viđamo, da izlazimo zajedno. Naučio me je da se ljubim. (smeje se). Vodio me je i kući kod njega, da me upozna sa roditeljima. Govorio je da sam njegova princeza, a ja sam se tako i osećala. Posle nedelju dana smo vodili ljubav i taj dan je kod mene u kalendaru obeležen crvenim flomasterom. Mi smo se stvarno voleli. Sećanje na njega mi i danas posle svega tera suze na oči.
CH: Je li to tvoje gubljenje nevinosti bilo sve od vaše ljubavi? Kod tebe obeleženo crvenim flomaseterom kao vrlo značajan datum, a kod njega recka na zidu? (Gleda me kao da nisam normalna, celu priču mi je već ranije delimično ispričala, smeje se i tako je lepa dok to čini.)
- Ma neee! Šta ti je? To leto sam provela ovde, nisam se vraćala kući. On me je preko veze zaposlio u taksi stanici kao dispičera. Imala sam samo 17 godina, posao, predivnog momka. Iznajmila sam jednu malu garsonjeru uz njegovu pomoć, ceo svet je bio moj. Moji roditelji nisu imali ništa protiv, čak im je bilo i drago što tako mlada uspevam da se sama brinem o sebi. To je bio i ostao najlepši deo moga života, ali je nažalost trajao samo jedno leto.
- Ma neee! Šta ti je? To leto sam provela ovde, nisam se vraćala kući. On me je preko veze zaposlio u taksi stanici kao dispičera. Imala sam samo 17 godina, posao, predivnog momka. Iznajmila sam jednu malu garsonjeru uz njegovu pomoć, ceo svet je bio moj. Moji roditelji nisu imali ništa protiv, čak im je bilo i drago što tako mlada uspevam da se sama brinem o sebi. To je bio i ostao najlepši deo moga života, ali je nažalost trajao samo jedno leto.
CH: Jedno leto? To mi nekako zvuči poznato, kao letnja avantura. Šta je pokvarilo tvoju sreću?
- Ih, šta? Sve i svašta. Da ne oduglovačim mnogo. Moj dečko mi je jedne večeri pred sam kraj leta, onako snuždeno, ali prosto i jednostavno rekao da odlazi u Švajcarsku. Ne na nekoliko dana, već eto, seli se, odlazi zauvek. Ima tamo neke rođake koji su mu pomogli, da se tamo zaposli i snađe. Nije tu bilo obećanja, vratiću se, čekaj me i slično. Već odlazi čovek u novi život.
- Ih, šta? Sve i svašta. Da ne oduglovačim mnogo. Moj dečko mi je jedne večeri pred sam kraj leta, onako snuždeno, ali prosto i jednostavno rekao da odlazi u Švajcarsku. Ne na nekoliko dana, već eto, seli se, odlazi zauvek. Ima tamo neke rođake koji su mu pomogli, da se tamo zaposli i snađe. Nije tu bilo obećanja, vratiću se, čekaj me i slično. Već odlazi čovek u novi život.
CH: Šta si ti tada uradila, jesi li bila ljuta, kako si reagovala? Pa ipak ste zajedno proveli određeno vreme, nemoguće da nisi znala da planira da ode?
- Stvarno nisam ni naslućivala da ima plan da ode odavde, a tada sam samo ćutala i plakala, on me je grlio u mojoj maloj garsonjeri i govorio da sam mlada, da me tek čeka život, da sam lepa i pametna, da ću naći boljeg momka. I eto tako, ostavio me i sledeće nedelje stvarno otišao u jebenu Švajcarsku. Nije se više ni javio, a nisam ga ni očekivala. Jesam bila mlada, ali nekako zrela.
- Stvarno nisam ni naslućivala da ima plan da ode odavde, a tada sam samo ćutala i plakala, on me je grlio u mojoj maloj garsonjeri i govorio da sam mlada, da me tek čeka život, da sam lepa i pametna, da ću naći boljeg momka. I eto tako, ostavio me i sledeće nedelje stvarno otišao u jebenu Švajcarsku. Nije se više ni javio, a nisam ga ni očekivala. Jesam bila mlada, ali nekako zrela.
CH: Misliš da si bila zrela? Kako to misliš, pa bila si klinka bez bilo kakvog iskustva?
- Ma nisam bila glupa da se zanosim, da ga jurim i molim. Znala sam da ga nikada više neću videti. To je bio kraj leta, početak poslednje školske godine, nisam želela da se vraćam u svoj stari stan kod tatinih prijatelja. Navikla sam se na slobodu, ali morala sam da dam otkaz na poslu. Sve je palo u vodu. Platila sam stan za septembar i oktobar. Moji su mi pomogli za sve ostalo. Odlučila sam da idem dalje, da nađem rešenje i nastavim samostalno da živim.
- Ma nisam bila glupa da se zanosim, da ga jurim i molim. Znala sam da ga nikada više neću videti. To je bio kraj leta, početak poslednje školske godine, nisam želela da se vraćam u svoj stari stan kod tatinih prijatelja. Navikla sam se na slobodu, ali morala sam da dam otkaz na poslu. Sve je palo u vodu. Platila sam stan za septembar i oktobar. Moji su mi pomogli za sve ostalo. Odlučila sam da idem dalje, da nađem rešenje i nastavim samostalno da živim.
CH: Samostalno da živiš, bez posla, bez para…? Da ideš u školu i da sama sebe izdržavaš? Izvini, ali meni je to smešno, a kažeš da si bila zrela. Samo komentrarišem i ne vidim način na koji si to planirala da izvedeš. Kako si prebolela momka?
- Svi mi dok smo jako mladi, imamo potrebu da budemo samostalni, nadala sam se da ću već nekako naći izlaz. Nemam pojma, sad bih već drugačije postupila. A dečka kako sam prebolela! (ćuti neko vreme kao da skuplja snagu, a onda nastavlja) Ma strašno! Prebolela sam momka tako što mi je poginuo otac. Tada je stvarno propao ceo moj život. Ne mogu o tome. Eto, reći ću ti da je poginuo u saobraćajnoj nesreći tog istog septembra. Ništa više. Nemoj o ocu, molim te.
- Svi mi dok smo jako mladi, imamo potrebu da budemo samostalni, nadala sam se da ću već nekako naći izlaz. Nemam pojma, sad bih već drugačije postupila. A dečka kako sam prebolela! (ćuti neko vreme kao da skuplja snagu, a onda nastavlja) Ma strašno! Prebolela sam momka tako što mi je poginuo otac. Tada je stvarno propao ceo moj život. Ne mogu o tome. Eto, reći ću ti da je poginuo u saobraćajnoj nesreći tog istog septembra. Ništa više. Nemoj o ocu, molim te.
CH: Žao mi je, to je stvarno velika tragedija, otac ti je bio veliki oslonac u životu, kao uostalom i svima nama. Eh… Dobro, nećemo o tome. Da nastavimo priču dalje, reci mi kako si uopšte dospela ovde gde jesi sada? Šta se dešavalo sa tobom posle te nesreće?
- Posle nesreće, nisam mogla da ostanem kod svoje kuće, nisam mogla da gledam ni majku, ni brata. Nisam mogla da podnesem njihovu tugu. Posle sahrane sam, odmah pobegla u svoju garsonjeru. Znam sada da je to bila možda najveća greška. Ne može se pobeći od bola. Nisam išla u školu, pila sam lekove za smirenje i zalivala ih crnim vinom. Plakala, spavala, padala…Drugarice nisam htela da vidim, niko mi nije više trebao. Pa, za mesec dana sam izgubila dve najveće ljubavi. Onu prvu pravu, oca i onu drugu prvu pravu, dečka. Obojica su za mene bili mrtvi, nestali skoro u isto vreme. Gde je tu pravda? Bila sam na granici da poludim, a nisam imala ni rešenje za svoju egzistenciju. (Priča kroz suze u očima i neki prikriveni bes.)
CH: Užas! Zar ne misliš da si bila potrebna majci i bratu? Nisi mi rekla kako si dospela ovde gde jesi sada?
- Stani polako. (Tek sada pali prvu cigaretu, dok sam ja popušila najmanje tri, otpija gutljaj kisele vode i nastavlja.) Znam da sam im bila potrebna, ali sam bila slomljena. Činilo mi se da su me svi prevarili i ostavili. Želela sam da se posvetim svom bolu, da ga nekako odbolujem, a nisam znala kako. A kako sam dovde dogurala? Preko lažljivog, prljavog jezika, preko debelog, bogatog privatnika. Ma moj život je španska serija.
- Stani polako. (Tek sada pali prvu cigaretu, dok sam ja popušila najmanje tri, otpija gutljaj kisele vode i nastavlja.) Znam da sam im bila potrebna, ali sam bila slomljena. Činilo mi se da su me svi prevarili i ostavili. Želela sam da se posvetim svom bolu, da ga nekako odbolujem, a nisam znala kako. A kako sam dovde dogurala? Preko lažljivog, prljavog jezika, preko debelog, bogatog privatnika. Ma moj život je španska serija.
CH: Nisi videla drugi način da preboliš svoje boli sem da se povučeš u sebe, a niko nikada od sebe pobegao nije. Odakle sad debeli, bogati privatnik u tvom životu?
- Pa ako si rođen pod takvom zvezdom, debeli privatnik će te sačekati i tu iza ćoška. Diskont u koji smo išli da kupujemo piće kada smo pravili sedeljke i žurkice kod mene, u lepa vremena, držao je i dalje drži niko drugi nego taj debeli privatnik. Vidiš sve ovo na meni je od njega. (Pokazuje na svoju ogrlicu i prstenje na rukama.) Pošto je kod njega piće bilo jeftinije, svaki dan sam išla tamo i kupovala po flašu, dve vina. Imala sam para od očeve sahrane. Bedno, ali istinito. Novac sa njegovog sanduka me je neposredno oterao u zagrljaj đavolu.
- Pa ako si rođen pod takvom zvezdom, debeli privatnik će te sačekati i tu iza ćoška. Diskont u koji smo išli da kupujemo piće kada smo pravili sedeljke i žurkice kod mene, u lepa vremena, držao je i dalje drži niko drugi nego taj debeli privatnik. Vidiš sve ovo na meni je od njega. (Pokazuje na svoju ogrlicu i prstenje na rukama.) Pošto je kod njega piće bilo jeftinije, svaki dan sam išla tamo i kupovala po flašu, dve vina. Imala sam para od očeve sahrane. Bedno, ali istinito. Novac sa njegovog sanduka me je neposredno oterao u zagrljaj đavolu.
CH: Zagrljaj đavola! Nisam ovde da te osuđujem i prevaspitavam, ali ne mogu da razumem kako si mogla? Ostavila si majku i brata, pokupila pare i otišla da se opijaš. Nekako mi sve to zvuči isuviše samoživo. Kao da se taj mali đavo krije u tebi samoj?
- Ha, ha (opet se smeje, nekako kiselo)! Sigurno da i u meni samoj postoji mali đavolak, ali pravi đavo koji me prigrlio nije ni nalik meni!
- Ha, ha (opet se smeje, nekako kiselo)! Sigurno da i u meni samoj postoji mali đavolak, ali pravi đavo koji me prigrlio nije ni nalik meni!
CH: Dobro, ok. Reci mi onda kakve veze ima diskont i piće, sa đavolom?
- Pa tako što sam tamo u diskontu često sretala ovog, zovimo ga debeli. Nije on baš debeli, nego ima onako izražen stomak. On je, ovako na oko, mio čovek i tako se i ponašao. Kulturno, uljudno, ne znam, polako mi se uvlačio u život. ”Kako ste komšinice, šta ima, jeste li dobro danas…?” i sve tako. Nije on mnogo star čovek, imao je tada oko 36 godina, a ja sam tog leta postala punoletna. Ima ženu i decu, a i njih sam ponekad tu sretala. Onako pričljiv, uspeo je jednom da me izmoli da popijemo kafu tu odmah pored u kafiću. Prijao mi je razgovor sa njim, posle mog samovanja, tako da sam se raspričala. Vidiš kao sada sa tobom. Rekla sam mu svoju muku. Dugo smo razgovarali, popili po još jednu kafu. Rastužila ga je moja priča, a onda se iznenada ponudio da pomogne. Rekao je da ima prazan stan, tu u obližnjem naselju, da niko tu ne živi i da mogu odmah da se uselim ako hoću. Odbila sam, pa nemam ja to sa čim da platim. ”Ne moraš da plaćaš”, rekao je, ”živi tu dok ne nađeš neko rešenje”. Eto želi da pomogne.
- Pa tako što sam tamo u diskontu često sretala ovog, zovimo ga debeli. Nije on baš debeli, nego ima onako izražen stomak. On je, ovako na oko, mio čovek i tako se i ponašao. Kulturno, uljudno, ne znam, polako mi se uvlačio u život. ”Kako ste komšinice, šta ima, jeste li dobro danas…?” i sve tako. Nije on mnogo star čovek, imao je tada oko 36 godina, a ja sam tog leta postala punoletna. Ima ženu i decu, a i njih sam ponekad tu sretala. Onako pričljiv, uspeo je jednom da me izmoli da popijemo kafu tu odmah pored u kafiću. Prijao mi je razgovor sa njim, posle mog samovanja, tako da sam se raspričala. Vidiš kao sada sa tobom. Rekla sam mu svoju muku. Dugo smo razgovarali, popili po još jednu kafu. Rastužila ga je moja priča, a onda se iznenada ponudio da pomogne. Rekao je da ima prazan stan, tu u obližnjem naselju, da niko tu ne živi i da mogu odmah da se uselim ako hoću. Odbila sam, pa nemam ja to sa čim da platim. ”Ne moraš da plaćaš”, rekao je, ”živi tu dok ne nađeš neko rešenje”. Eto želi da pomogne.
CH: Verujem da ima mnogo debelih bogatih privatnika, koji bi ”da pomognu”, nesrećnim devojkama, ali popiti sa nekim kafu ne znači i otići sa njim. Koliko si dugo razmišljala, jesi li odmah pristala na njegovu pomoć?
- S obzirom u kakvoj sam situaciji bila, nisam mnogo ni razmišljala, ubedio me je da pristanem. Mladost, ludost ili sudbina, ko zna? Već preko vikenda mi je pomogao da spakujem svoje stvari i uselila sam se u taj njegov prazan stan. Ali kakav stan? Veliki dvosoban, komletno sređen i uređen. Nisam verovala svojim očima. Tada sam se u trenutku uplašila za sebe. Šta će on tražiti kao protivuslugu? Svašta mi je palo na pamet, ali samo u jednom trenutku.
- S obzirom u kakvoj sam situaciji bila, nisam mnogo ni razmišljala, ubedio me je da pristanem. Mladost, ludost ili sudbina, ko zna? Već preko vikenda mi je pomogao da spakujem svoje stvari i uselila sam se u taj njegov prazan stan. Ali kakav stan? Veliki dvosoban, komletno sređen i uređen. Nisam verovala svojim očima. Tada sam se u trenutku uplašila za sebe. Šta će on tražiti kao protivuslugu? Svašta mi je palo na pamet, ali samo u jednom trenutku.
CH: To što ti je u trenutku palo na pamet, kasnije se pokazalo kao tačno. Da li je svoje dobročinstvo, debeli, odmah naplatio?
- E tu je caka! Nije. Nije me ni prstom takao. Pomogao mi je sa torbama, pokazao mi stan, dao mi ključ i ostavio na stolu 1000 dinara, da mi se nađe. Rekla sam da ne želim pare, a on je rekao da to nije ništa i da ne brinem. Da se opustim i uživam, i da će sve biti u redu. Zamolio me je samo da ne dovodim nikoga, jer bi moglo da se pročuje, a onda bi on morao posle to da objašnjava ženi ili već kome.
- E tu je caka! Nije. Nije me ni prstom takao. Pomogao mi je sa torbama, pokazao mi stan, dao mi ključ i ostavio na stolu 1000 dinara, da mi se nađe. Rekla sam da ne želim pare, a on je rekao da to nije ništa i da ne brinem. Da se opustim i uživam, i da će sve biti u redu. Zamolio me je samo da ne dovodim nikoga, jer bi moglo da se pročuje, a onda bi on morao posle to da objašnjava ženi ili već kome.
CH: Recimo da si tada delimično sredila svoj život, imala si gde da živiš, a i ”zadržala” si svoju slobodu. Jesi li posle toga krenula u školu?
- Jesam posle par dana, ali me škola više nije zanimala. Želela sam da se prebacim na vanredno i da nađem neki posao, kako bih mogla sama da se izdržavam. Debeli mi je i tu pomogao, prebacila sam dokumenta i postala vanredni učenik, a posao? Eeee, nisam ni sanjala da sam posao već dobila!
- Jesam posle par dana, ali me škola više nije zanimala. Želela sam da se prebacim na vanredno i da nađem neki posao, kako bih mogla sama da se izdržavam. Debeli mi je i tu pomogao, prebacila sam dokumenta i postala vanredni učenik, a posao? Eeee, nisam ni sanjala da sam posao već dobila!
CH: Da li je debeli često dolazio u posetu, jesi li imala nekih problema sa njim?
- Pa, debeli je povremeno dolazio u stan. Ponekad mi je donosio namirnice. Sedeli bismo tako uveče, pričali, postao mi je drag, nekako sam ga volela i poštovala. Nije me dirao. Prestala sam da pijem lekove, ali sam počela da pušim uz debelog. Pušili smo, pili vino, slušali muziku, pričali o svemu. Čak sam debelog vodila i u selo kod mene, da ga upoznam sa majkom kao svog dobročinitelja i sada ponekad ide sa mnom. Moja majka ga je zavolela kao prijatelja i najbližeg rođaka. Ume debeli da se uvuče pod kožu čoveku. Stvarno je tako bilo. Toliko je bio dobar prema meni, da se ponekad pitam i pomislim da me nikada ne bi ni takao da nisam ja prva njega.
- Pa, debeli je povremeno dolazio u stan. Ponekad mi je donosio namirnice. Sedeli bismo tako uveče, pričali, postao mi je drag, nekako sam ga volela i poštovala. Nije me dirao. Prestala sam da pijem lekove, ali sam počela da pušim uz debelog. Pušili smo, pili vino, slušali muziku, pričali o svemu. Čak sam debelog vodila i u selo kod mene, da ga upoznam sa majkom kao svog dobročinitelja i sada ponekad ide sa mnom. Moja majka ga je zavolela kao prijatelja i najbližeg rođaka. Ume debeli da se uvuče pod kožu čoveku. Stvarno je tako bilo. Toliko je bio dobar prema meni, da se ponekad pitam i pomislim da me nikada ne bi ni takao da nisam ja prva njega.
CH: Ti njega? (O ovome mi nije pričala ranije i baš sam iznenađena.)
- Da, da ja njega. Jedne večeri je doneo vino i neku kesicu sa nečim zelenim unutra. Nisam tada znala da je to marihuana. Čula sam i čitala o tome, ali nisam pre toga nešto tako ni videla. Zavio je džoint i ponudio me da povučem dim, da probam. Kaže da se opustimo, večeras ne mora kući, žena mu je otputovala sa decom na planinu. Verovala sam mom debelom, tako da sam bez dvoumljenja, zajedno sa njim pušila taj džoint. Posle par dimova marihuane i nekoliko čaša vina, bila sam nekako laka i srećna. Raznežena i setna. Sedeli smo jedno pored drugog i tada sam baš volela mog debelog. Privila sam se uz njega, bio mi je oslonac. Zagrlio me svojom velikom rukom i čini mi se da sam se tada stopila uz njegovo telo.
- Da, da ja njega. Jedne večeri je doneo vino i neku kesicu sa nečim zelenim unutra. Nisam tada znala da je to marihuana. Čula sam i čitala o tome, ali nisam pre toga nešto tako ni videla. Zavio je džoint i ponudio me da povučem dim, da probam. Kaže da se opustimo, večeras ne mora kući, žena mu je otputovala sa decom na planinu. Verovala sam mom debelom, tako da sam bez dvoumljenja, zajedno sa njim pušila taj džoint. Posle par dimova marihuane i nekoliko čaša vina, bila sam nekako laka i srećna. Raznežena i setna. Sedeli smo jedno pored drugog i tada sam baš volela mog debelog. Privila sam se uz njega, bio mi je oslonac. Zagrlio me svojom velikom rukom i čini mi se da sam se tada stopila uz njegovo telo.
CH: Da li je tada u trenutku tvoje slabosti, naplatio sve što je učinio za tebe?
- Ne, nije on bio kriv zbog ničega što se dalje dešavalo te večeri! Ne znam zašto, ne znam kako i zbog čega? Privlačio me je tada neverovatno. Samo sam želela da osetim njegove usne na svojima. Pridigla sam se, sela mu u krilo i poljubila ga. Moj debeli je tada podivljao. Ljubili smo se tako divlje i snažno, kao ono na filmu, kad se dvoje dohvate. Želela sam ga celim svojim bićem. Želela sam njegovu težinu na svom slabašnom telu. Bukvalno je pocepao sve sa mene. A kada me je oborio i zalegao preko mene mislila sam da ću da poludim od strasti. Jebao me je čini mi se celu večnost. Smem tako da govorim?
- Ne, nije on bio kriv zbog ničega što se dalje dešavalo te večeri! Ne znam zašto, ne znam kako i zbog čega? Privlačio me je tada neverovatno. Samo sam želela da osetim njegove usne na svojima. Pridigla sam se, sela mu u krilo i poljubila ga. Moj debeli je tada podivljao. Ljubili smo se tako divlje i snažno, kao ono na filmu, kad se dvoje dohvate. Želela sam ga celim svojim bićem. Želela sam njegovu težinu na svom slabašnom telu. Bukvalno je pocepao sve sa mene. A kada me je oborio i zalegao preko mene mislila sam da ću da poludim od strasti. Jebao me je čini mi se celu večnost. Smem tako da govorim?
CH: Smeš, slobodno pričaj.
- Prvi put sam tada u stvari videla šta je pravi seks. Šta je zreo muškarac. On je baš nadaren, mislim, znaš? Tu noć je ostao sa mnom. I sećam se kao kroz maglu da me je onako iscrpljenu preko noći jebao bar još četiri puta. Bila sam u polusnu i sećam se samo svojih sisa kako se klate dok me je guzio. Onako kroz senku, u polumraku. Ujutru kada sam se probudila, on je već bio otišao.
- Prvi put sam tada u stvari videla šta je pravi seks. Šta je zreo muškarac. On je baš nadaren, mislim, znaš? Tu noć je ostao sa mnom. I sećam se kao kroz maglu da me je onako iscrpljenu preko noći jebao bar još četiri puta. Bila sam u polusnu i sećam se samo svojih sisa kako se klate dok me je guzio. Onako kroz senku, u polumraku. Ujutru kada sam se probudila, on je već bio otišao.
CH: Kako si se osećala tog jutra, mislim o čemu si razmišljala posle te noći?
- Ne znam. Čudno, zbunjeno sam se osećala. Mamurno, bolela me je svaka koščica. Kažem sebi, ”ma šta te briga. Imaš sve, on je dobar čovek, proći ćeš bolje nego što si očekivala.”
- Ne znam. Čudno, zbunjeno sam se osećala. Mamurno, bolela me je svaka koščica. Kažem sebi, ”ma šta te briga. Imaš sve, on je dobar čovek, proći ćeš bolje nego što si očekivala.”
CH: Posle svega što se izdešavalo te noći, kako je dalje tekla ta vaša, nazovi, veza?
- Pa ne znam. Dolazio je povremeno na seks na brzaka. Nije više bilo mnogo priče, a meni to i nije smetalo. Postala sam njegovo seksi utočište. Ogovarao bi svoju ženu, popio par pića, izjebao bi me i otišao.
- Pa ne znam. Dolazio je povremeno na seks na brzaka. Nije više bilo mnogo priče, a meni to i nije smetalo. Postala sam njegovo seksi utočište. Ogovarao bi svoju ženu, popio par pića, izjebao bi me i otišao.
CH: On je zadovoljavao svoje i tvoje potrebe, ali jesi li u to vreme izlazila, učila, imala neki svoj život?
- Drugarice sam sve ređe viđala. Izlazila sam ponekad sa njima na kafu ili do grada da prošetamo, uostalom kao i sada. Smetalo mi je što moram da ih lažem, nisam smela da pričam o vezi sa debelim, a i nekako me je bilo sramota. Nisam učila, mislila sam ima vremena za to, ali sam se zato učlanila u biblioteku i puno sam u to vreme čitala. U suštini sam sve podredila debelom. Iz zahvalnosti ili već čega. Želela sam da budem tu kad on naiđe, jer se nikada nije najavljivao i nikada nisam znala kada će da dođe.
- Drugarice sam sve ređe viđala. Izlazila sam ponekad sa njima na kafu ili do grada da prošetamo, uostalom kao i sada. Smetalo mi je što moram da ih lažem, nisam smela da pričam o vezi sa debelim, a i nekako me je bilo sramota. Nisam učila, mislila sam ima vremena za to, ali sam se zato učlanila u biblioteku i puno sam u to vreme čitala. U suštini sam sve podredila debelom. Iz zahvalnosti ili već čega. Želela sam da budem tu kad on naiđe, jer se nikada nije najavljivao i nikada nisam znala kada će da dođe.
CH: U suštini ti si njemu tada bila ljubavnica, a on tebi neko ko te pazi i izdržava?
- Pa tako nekako. Trajalo je to negde oko mesec dana, sve dok jedne večeri nije došao sa još dvojicom, kako mi je rekao, poslovnih prijatelja. Pored tog njegovog diskonta, nemam pojma čime se on još bavi, ali znam da radi još nešto, jer je baš bogat čovek. E tada počinje moja moderna prostitucija, kako ja kažem.
- Pa tako nekako. Trajalo je to negde oko mesec dana, sve dok jedne večeri nije došao sa još dvojicom, kako mi je rekao, poslovnih prijatelja. Pored tog njegovog diskonta, nemam pojma čime se on još bavi, ali znam da radi još nešto, jer je baš bogat čovek. E tada počinje moja moderna prostitucija, kako ja kažem.
CH: Da li te je debeli pripremio na sve što te je čekalo? Jesi li znala šta te u stvari čeka?
- Nikada ranije nije bilo priče, između nas o tako nečemu. Debeli me je tada odveo u sobu i ovako nešto rekao. ”Slušaj, nemoj da se zajebavaš, ovo su mi mnogo važni ljudi, ako njih izgubim, propao sam, a sa mnom i ti. Opusti se malo, hajde da se zabavimo. Budi slatka i mila kao što jesi.” Zagrlio me, poljubio u usta i izašao.
- Nikada ranije nije bilo priče, između nas o tako nečemu. Debeli me je tada odveo u sobu i ovako nešto rekao. ”Slušaj, nemoj da se zajebavaš, ovo su mi mnogo važni ljudi, ako njih izgubim, propao sam, a sa mnom i ti. Opusti se malo, hajde da se zabavimo. Budi slatka i mila kao što jesi.” Zagrlio me, poljubio u usta i izašao.
CH: Ispada da je on sve to uradio iznenada i neplanirano, je li pre toga ikada dovodio nekoga u stan?
- Ne to su bili prvi posetioci od kada sam se ja uselila. Ništa nisam razumela. Izašla sam iz sobe i stavila vodu za kafu. Debeli me je pozvao. Na stolu u dnevnoj sobi su stajala 3-4 džointa, flaša viskija i čaše, koje je debeli stavio na sto. ”Domaćice, ‘ajde nas posluži!” Nasula sam svima viski. Debeli je zapalio džoint i dao mi ga. Oni su pričali nešto, smejali se, a ja sam u čudu pušila džoint, pila viski i razmišljala, kada će ovi da odu da se debeli i ja pojebemo.
- Ne to su bili prvi posetioci od kada sam se ja uselila. Ništa nisam razumela. Izašla sam iz sobe i stavila vodu za kafu. Debeli me je pozvao. Na stolu u dnevnoj sobi su stajala 3-4 džointa, flaša viskija i čaše, koje je debeli stavio na sto. ”Domaćice, ‘ajde nas posluži!” Nasula sam svima viski. Debeli je zapalio džoint i dao mi ga. Oni su pričali nešto, smejali se, a ja sam u čudu pušila džoint, pila viski i razmišljala, kada će ovi da odu da se debeli i ja pojebemo.
CH: Tvoje misli su bile zaokupljene debelim i onim što ste obično radili kada dođe u stan, ali sada niste bili sami, pa su ti posetioci smetali, reci mi kako su izgledali gosti?
- Jedan od njih dvojice je bio baš zgodan i lep mlađi čovek, nekako kao da mi je bio poznat. Kao oni likovi sa televizije koji vode zabavne emisije. Nije on ništa od toga bio, ali mi je tako izgledao. Drugi je bio nešto stariji od debelog, izrazito visok, ali je imao nekako upadljivo buljave oči i bio mi je nekako skroz smešan i čudan.
- Jedan od njih dvojice je bio baš zgodan i lep mlađi čovek, nekako kao da mi je bio poznat. Kao oni likovi sa televizije koji vode zabavne emisije. Nije on ništa od toga bio, ali mi je tako izgledao. Drugi je bio nešto stariji od debelog, izrazito visok, ali je imao nekako upadljivo buljave oči i bio mi je nekako skroz smešan i čudan.
CH: Kako je dalje teklo veče?
- Polako što si nestrpljiva. (Pali drugu cigaretu i njenim vrhom prebira po piksli.) Ustala sam da zakuvam kafu. Sve mi se ljuljuškalo, jedva sam pogodila vrata. Debeli je došao za mnom, isključio šporet i prosuo vodu, ”ma kakva kafa, dođi ovamo kod nas.” Pojačao je muziku i zatamnio svetlo. Stajala sam na sredini sobe i zbunjeno ih gledala. Zgodni je ustao, da pleše sa mnom. ”Ajde jedan striptiz u dvoje.” Odgurnula sam ga i čini mi se u isti mah me je stigla šamarčina koja me je oborila na pod. ”Šta je kujo, šta se praviš luda?” Debeli je ustao i podigao me sa poda, uhvatio me za kosu i na uvo prošaptao, ”radi šta se od tebe traži da ti ne sateram zube u grlo!”
- Polako što si nestrpljiva. (Pali drugu cigaretu i njenim vrhom prebira po piksli.) Ustala sam da zakuvam kafu. Sve mi se ljuljuškalo, jedva sam pogodila vrata. Debeli je došao za mnom, isključio šporet i prosuo vodu, ”ma kakva kafa, dođi ovamo kod nas.” Pojačao je muziku i zatamnio svetlo. Stajala sam na sredini sobe i zbunjeno ih gledala. Zgodni je ustao, da pleše sa mnom. ”Ajde jedan striptiz u dvoje.” Odgurnula sam ga i čini mi se u isti mah me je stigla šamarčina koja me je oborila na pod. ”Šta je kujo, šta se praviš luda?” Debeli je ustao i podigao me sa poda, uhvatio me za kosu i na uvo prošaptao, ”radi šta se od tebe traži da ti ne sateram zube u grlo!”
CH: Kako si reagovala, jesi li plakala, molila…?
- Nisam plakala, bila sam uplašena i zbunjena. Ne znam. Ne sećam se kako sam se skinula, bila sam polupijana i drogirana. Sećam se njihovog smeha, kao da je dopirao negde iz daljine. Debeli je sedeo u fotelji, u jednoj ruci je držao čašu, a drugom je drkao, nekako hladan, bezosećajan. Pitala sam se u sebi da li je to onaj isti čovek, kog sam ja poznavala ili nisam poznavala? Da nije ovo neko drugi? Sve mi je ostalo u sećanju kao kad gledaš slike ili slajdove. Zgodni mi je nabio kurac u usta dok me je buljavi guzio. Mislila sam da umirem. Bila je to noć koju ću ceo život želeti da zaboravim. Ova dvojica su se menjali na meni, okretali ovako i onako…Ja sam samo stenjala i trudila se da dišem. Sećam se čudnih zvukova i mirisa. Nisam plakala, nisam imala snage da se branim. Bila sam kao lutka, predmet sa kojim možeš da uradiš sve što želiš. Kada su obojica svršili po meni, Debeli je ustao sa fotelje podigao me onako razjebanu i odveo u sobu. Zatvorio vrata i rekao, dobro se sećam, ”Bravo mala, dođi sad kod mene!” E tada sam zaplakala, ”nemoj molim te, pusti me da umrem”. ”Nećeš lutko da umreš, niko još od kurca umro nije. Moraćemo malo i guzu da ti razradimo.” Stavio mi ga je u dupe, vrištala sam, plakala, koprcala se, ali nisam mogla da pobegnem. Kad je svršio poljubio me u leđa, pokrio i izašao!
- Nisam plakala, bila sam uplašena i zbunjena. Ne znam. Ne sećam se kako sam se skinula, bila sam polupijana i drogirana. Sećam se njihovog smeha, kao da je dopirao negde iz daljine. Debeli je sedeo u fotelji, u jednoj ruci je držao čašu, a drugom je drkao, nekako hladan, bezosećajan. Pitala sam se u sebi da li je to onaj isti čovek, kog sam ja poznavala ili nisam poznavala? Da nije ovo neko drugi? Sve mi je ostalo u sećanju kao kad gledaš slike ili slajdove. Zgodni mi je nabio kurac u usta dok me je buljavi guzio. Mislila sam da umirem. Bila je to noć koju ću ceo život želeti da zaboravim. Ova dvojica su se menjali na meni, okretali ovako i onako…Ja sam samo stenjala i trudila se da dišem. Sećam se čudnih zvukova i mirisa. Nisam plakala, nisam imala snage da se branim. Bila sam kao lutka, predmet sa kojim možeš da uradiš sve što želiš. Kada su obojica svršili po meni, Debeli je ustao sa fotelje podigao me onako razjebanu i odveo u sobu. Zatvorio vrata i rekao, dobro se sećam, ”Bravo mala, dođi sad kod mene!” E tada sam zaplakala, ”nemoj molim te, pusti me da umrem”. ”Nećeš lutko da umreš, niko još od kurca umro nije. Moraćemo malo i guzu da ti razradimo.” Stavio mi ga je u dupe, vrištala sam, plakala, koprcala se, ali nisam mogla da pobegnem. Kad je svršio poljubio me u leđa, pokrio i izašao!
CH: Strašno, zgrožena sam! To je više bilo silovanje nego, kako ti kažeš, moderna prostitucija!
- Ha, ha (smeje se), pa priča je tek počela. Šta si se prepala? Svašta čovek može da preživi, a žena još mnogo više. Baš te noći sam dobila stalno zaposlenje. Postala sam skrivena moderna prostitutka. Ceo sledeći dan sam plakala i besnela po stanu. Nisam imala gde da pobegnem. Debeli je došao uveče i ponašao se kao da se ništa nije dogodilo. Rekao mi je da ćutim i da gledam svoja posla, a ako progovorim da već zna kako će da me kazni. Ćutala sam. Kasnije je počeo da mi dovodi i da šalje i druge muškarce. Rekao bi mi, da dobro znam šta treba da radim.
- Ha, ha (smeje se), pa priča je tek počela. Šta si se prepala? Svašta čovek može da preživi, a žena još mnogo više. Baš te noći sam dobila stalno zaposlenje. Postala sam skrivena moderna prostitutka. Ceo sledeći dan sam plakala i besnela po stanu. Nisam imala gde da pobegnem. Debeli je došao uveče i ponašao se kao da se ništa nije dogodilo. Rekao mi je da ćutim i da gledam svoja posla, a ako progovorim da već zna kako će da me kazni. Ćutala sam. Kasnije je počeo da mi dovodi i da šalje i druge muškarce. Rekao bi mi, da dobro znam šta treba da radim.
CH: Da li se još nekada dešavalo da dovede dvojicu ili više muškaraca?
- E, vidiš i to je zanimljivo! Izgleda da je debeli hteo da mi u samom startu da do znanja kako može da bude strašno, pa sam mu kasnije prosto bila zahvalna kada bi doveo po jednog ”prijatelja” i pustio nas same u sobu. Tako da mi i nije bilo loše. Plašila sam se samo da ih ne bude više odjednom. Kažem ti onu prvu noć ću ceo život želeti da zaboravim.
- E, vidiš i to je zanimljivo! Izgleda da je debeli hteo da mi u samom startu da do znanja kako može da bude strašno, pa sam mu kasnije prosto bila zahvalna kada bi doveo po jednog ”prijatelja” i pustio nas same u sobu. Tako da mi i nije bilo loše. Plašila sam se samo da ih ne bude više odjednom. Kažem ti onu prvu noć ću ceo život želeti da zaboravim.
CH: Sada posle toliko vremena, da li misliš da si upala u već napravljenu zamku ili je debelom ideja pala na pamet tek kasnije?
- Kako ja to mogu da znam? Čini mi se da me je u početku želeo za sebe, a da ga je kasnije sve to palilo. Verovatno se oseća moćnim i sviđa mu se to što me poseduje.
- Kako ja to mogu da znam? Čini mi se da me je u početku želeo za sebe, a da ga je kasnije sve to palilo. Verovatno se oseća moćnim i sviđa mu se to što me poseduje.
CH: Da li dobijaš novac na ruke, za to što radiš, da li znaš da li on uzima novac i koliko naplaćuje to što ti radiš?
- Debeli me dobro pazi. Kakve i koliko koristi on ima od mog posla ne znam tačno, ali meni je ovako postalo dobro. Imam stalne mušterije, desetak njih redovno dolazi kod mene, i još poneko ako naleti, plus debeli. Imam sve što mi treba, oblačim se, kao što vidiš mnogo bolje nego većina mojih vršnjakinja. On mi povremeno pokloni neki lančić ili prsten. Vodio me je i na more dva puta. Ko zna kad bih videla more da nije njega, a i para uvek imam koliko mi treba. Ne previše, ali onako za sebe, a mogu i mojima da pomognem.
- Debeli me dobro pazi. Kakve i koliko koristi on ima od mog posla ne znam tačno, ali meni je ovako postalo dobro. Imam stalne mušterije, desetak njih redovno dolazi kod mene, i još poneko ako naleti, plus debeli. Imam sve što mi treba, oblačim se, kao što vidiš mnogo bolje nego većina mojih vršnjakinja. On mi povremeno pokloni neki lančić ili prsten. Vodio me je i na more dva puta. Ko zna kad bih videla more da nije njega, a i para uvek imam koliko mi treba. Ne previše, ali onako za sebe, a mogu i mojima da pomognem.
CH: Imaš li drugarice, drugove, viđaš li se sa kim?
- Imam dve drugarice još od ranije, sa kojima ponekad izađem uveče u grad, a pored njih sam upoznala još dosta njih. Ipak nije ovo Njujork. Pusti mene debeli, zna da sam dobra i da ćutim. Ja sam manje batina dobila, nego mnoge žene koje su u braku, a mnoge devojke koje se ne bave ovako nečim su spavale sa više muškaraca nego ja. Dobro, samo što ja to radim redovno sa različitim tipovima, ali ja i živim od toga. One se tucaju sa tipovima za džabe, za vožnju besnim kolima ili za dobru večeru, a ja za dobar život. Maštaju da će da se udaju za nekog bogatog tipa koji će da ih izvuče iz bede u kojoj većina živi. Ja se ne zanosim.
- Imam dve drugarice još od ranije, sa kojima ponekad izađem uveče u grad, a pored njih sam upoznala još dosta njih. Ipak nije ovo Njujork. Pusti mene debeli, zna da sam dobra i da ćutim. Ja sam manje batina dobila, nego mnoge žene koje su u braku, a mnoge devojke koje se ne bave ovako nečim su spavale sa više muškaraca nego ja. Dobro, samo što ja to radim redovno sa različitim tipovima, ali ja i živim od toga. One se tucaju sa tipovima za džabe, za vožnju besnim kolima ili za dobru večeru, a ja za dobar život. Maštaju da će da se udaju za nekog bogatog tipa koji će da ih izvuče iz bede u kojoj većina živi. Ja se ne zanosim.
CH: Maštaš li ti o nečemu, kako vidiš sebe kroz pet godina?
- Nemam pojma. Školu nisam završila, a po svoj prilici i neću, nemam gde da odem, a i navikla sam se na ovakav život. Dam nekom pičku, a on me ne laže da sam mu sve u životu. Znam ja, da sam samo rupa, a okolo meso! Pička i ništa drugo! (Smeje se.) Pa sve smo mi to! Samo što ja to priznajem. Ko da tebi nikad nisu rekli da si kurva?
- Nemam pojma. Školu nisam završila, a po svoj prilici i neću, nemam gde da odem, a i navikla sam se na ovakav život. Dam nekom pičku, a on me ne laže da sam mu sve u životu. Znam ja, da sam samo rupa, a okolo meso! Pička i ništa drugo! (Smeje se.) Pa sve smo mi to! Samo što ja to priznajem. Ko da tebi nikad nisu rekli da si kurva?
CH: (Sad se smejem i ja) Ok, ali zar se ne osećaš poniženom, uvređenom, zar ti ne nedostaje ljubavi?
- Voli mene moj debeli, a što se poniženja tiče…kako ne razumeš? Nisam ništa manje ponižena od onih žena koje često menjaju partnere, čisto radi zadovoljstva ili bilo kakve koristi. Evo pogledaj primer, ja mnogo bolje živim nego žena od debelog. Ona mora da mu kuva, da mu čuva decu, da ga pere, da sluša svaki dan kako gunđa oko ovoga ili onoga, samo da bi on doneo pare kući i da bi ona i deca imali sve. Pritom možda ima i ljubavnika kog mora da krije ko zmija noge. A ja? Ja samo treba da sam sređena, da dobro izgledam i da ga povremeno seksualno zadovoljim. Dobro pored njega još i nekoliko ostalih, ali recimo da su mi to ljubavnici koje njegova žena mora krije, a ja ne moram. Ponekad se čak i pred njim pojebem sa nekim.
- Voli mene moj debeli, a što se poniženja tiče…kako ne razumeš? Nisam ništa manje ponižena od onih žena koje često menjaju partnere, čisto radi zadovoljstva ili bilo kakve koristi. Evo pogledaj primer, ja mnogo bolje živim nego žena od debelog. Ona mora da mu kuva, da mu čuva decu, da ga pere, da sluša svaki dan kako gunđa oko ovoga ili onoga, samo da bi on doneo pare kući i da bi ona i deca imali sve. Pritom možda ima i ljubavnika kog mora da krije ko zmija noge. A ja? Ja samo treba da sam sređena, da dobro izgledam i da ga povremeno seksualno zadovoljim. Dobro pored njega još i nekoliko ostalih, ali recimo da su mi to ljubavnici koje njegova žena mora krije, a ja ne moram. Ponekad se čak i pred njim pojebem sa nekim.
CH: Da li njegova žena zna za tebe, ipak je to dug period, a ovo nije baš veliki grad?
- Baš me briga. Mislim da ne zna ni za mene, ni za stan u kom živim. Ćuti i ona, i gleda svoja posla.
- Baš me briga. Mislim da ne zna ni za mene, ni za stan u kom živim. Ćuti i ona, i gleda svoja posla.
CH: Reci mi još da li si razmišljala da skupiš neke pare, da nešto prodaš i da odeš odavde, da pobegneš?
- Jesam jedno vreme i o tome razmišljala. Znaš, skupi mi se sve ponekad, pa plačem i budem ljuta na sebe, ali još uvek ne znam gde bih otišla. Biću kod debelog dok me bude hteo, još sam mlada imam 22 godine, pa mislim da kad dođe vreme odem u Beograd ili neki drugi veći grad gde baš niko ne zna ništa o meni, da nađem neki poslić u kafiću ili nešto slično. Da nađem momka i da se udam. Pa, lepa sam, a i spretna, ne može mi niko odoleti. Biću ovde dok me debeli bude želeo, valjda mu neće pasti na pamet da me proda Turcima. (Smeje se, uzima čašu sa vodom, ispija do kraja i kaže.) E pa mislim da bi to bilo to! Moram da idem sada, večeras imam zakazano, pa da se malo spremim.
- Jesam jedno vreme i o tome razmišljala. Znaš, skupi mi se sve ponekad, pa plačem i budem ljuta na sebe, ali još uvek ne znam gde bih otišla. Biću kod debelog dok me bude hteo, još sam mlada imam 22 godine, pa mislim da kad dođe vreme odem u Beograd ili neki drugi veći grad gde baš niko ne zna ništa o meni, da nađem neki poslić u kafiću ili nešto slično. Da nađem momka i da se udam. Pa, lepa sam, a i spretna, ne može mi niko odoleti. Biću ovde dok me debeli bude želeo, valjda mu neće pasti na pamet da me proda Turcima. (Smeje se, uzima čašu sa vodom, ispija do kraja i kaže.) E pa mislim da bi to bilo to! Moram da idem sada, večeras imam zakazano, pa da se malo spremim.
Uzima svoju tobricu, ustaje od stola. Rukujemo se ”ćao, ćao” i uz osmeh odlazi! Gledam za njom. Korača tako sigurnim korakom kao da je pošla da osvaja svet. Ostajem nekako zbunjena, kako je došla, tako je i otišla. Kao vetar. Ispraznila dušu i otišla dalje. Zovem konobara da mi donese ‘ladno, veliko, točeno od 0.5. Dosta mi je kafe i kisele vode. Razmišljam o devojci, da li je ona luda, mentalno zaostala, pametna ili šta već? Nije ni jedno od toga. Mogla sam da se zakunem da ovakvih stvari nema u mom gradu, a u ovakvu priču nikada ne bih poverovala da je nisam lično čula iz usta ove devojke.
Ispijam lagano hladno pivo i kao da me pročišćava. Osećam se nekako prljavo, ne zbog devojke, već zato što sada znam kako i od čega živi, a ne mogu ništa da promenim. Besna sam. Imam želju da napišem, ko je taj debeli. Želim nekako da pomognem ovoj devojci…Ali kako pomoći nekome, ko ne želi pomoć? Nekome ko više i ne vidi da ima problem? Ko je kriv za ovaj uništeni život? Momak koji je otišao, otac koji je poginuo, debeli ili sama devojka? Društvo u kom živimo? Ne znam, možda bi joj se sve ovo desilo i da je živela u Španiji? Koliko ovakvih slučajeva ima oko nas, tu u našem komšiluku?
Ko zna, možda mogu i ovako da joj pomognem? Pročitaće ovo, pa će prelomiti i otići iz pakla u kom i nije ni svesna da živi? U stvari sam isuviše ljuta da bih napisala bilo kakav komentar. Zaključke donosite sami.
A mogli smo i ovde da se rodimo…
Kada bi prokopali zemlju odavde iz Srbije, gde smo sada, pa sve do druge strane planete… izašli bi OVDE play i uživajte!
Welcome to the youngest country on earth!
E baš neću da ćutim…
Kosovo je prodato mnogo pre nego da se o tome bilo šta reklo u javnosti. Zadnja velika prodaja je obavljena pred bombardovanje. Kada su ti isti Srbi koji se danas kunu u Kosovo, prodavali svoju zemlju, kuće i stanove i došli u Srbiju.
Da ima onih koji su došli bez ičega ima, ali je većina njih došla sa debelom ‘’slamaricom”. Pokupovali su stanove, zemlju, napravili nove kuće, zauzeli sva moguća radna mesta, dobili zdravstvena i socijalna osiguranja, proširili se ko Albanci na Kosovu i pri tom nastavili da kukaju za svojom ‘’svetom” kosovskom zemljom.
U Kraljevu su ti isti kosovski, ”velikomučeni” Srbi, drogirali i silovali par devojaka u centru grada. Da pokažu kako se nije šaliti sa njima. Došli su kao najveća beda, zauzeli parkove i parkiće ispred zgrada. Čekali da im neko nešto udeli, dok su se dva puta okrenuli, a onda kod istih tih ljudi koji su ih hranili, raspitivali se ”…ćero ima li u tvojoj zgradi neki trosoban stan na prodaju, da smestim ovu svoju sirotinju, a i ako znaš nekog da prodaje neko parče zemlje, dobro bi došlo…”
I dok su se oni tako širili, naši momci odavde, zatrovani nacionalizmom, patriotizmom i pričama o Milošu i Lazaru, su krvarili gaće po Kosovu. 48 kraljevčana je izgubilo život i za sobom su ostavili, svoje porodice, žene i decu, većinom nezbrinute. ”Majka” Srbija ih pozvala da brane prodatu srpsku zemlju, a njihove porodice su ostale i dan danas kao socijalni slučajevi. Oni koji su se vratili, ostali su osakaćeni, što za nogu, ruku, što za pamet i pri tom dobili epitet, zločinci i ubice.
Ponekad me je baš sramota što pripadam ovom narodu. Volim ja Srbiju i Srbe, ali daleko nam lepa kuća bila. Kaže kletva ”ne daj Bože da se Srbi slože”. Ne boj se svete neće se Srbi složiti nikada.
I neka se ljuti ko hoće, iznela sam samo činjenice i svoj stav o svim ovim dešavanjima. Sve bih ovo rekla i pred ”150 miliona ljudi”, koji će se danas skupiti u Beogradu, pa makar me linčovali. Sačuvaj me Bože, Srba i politike!
Ostalo je još malo
Ispričaću vam nešto. Neko će da se čudi, neko će da kaže da sam blesava, a neko možda može i da shvati.
Ušli smo u 35 nedelju trudnoće. Nikada mi te nedelje trudnoće nisu baš bile jasne, ali ako znamo da je po doktorski, žena trudna 40 nedelja, to znači da imamo još 5 do porođaja. 5 nedelja, doktorskih ili ovih naših, svejedno.
Posle tih 35 nedelja, mi danas odosmo na prvu kontrolu. Šta ću kad ne volim doktore. Neophodni su, ali ne volim da imam nikakva posla sa njima. Kada nas je danas naša doktorka videla, ponovo trudne, obradovala se, a i bila je u blagom šoku. ”Odakle vi opet?… Ma pametno, tako i treba, jedno za drugim… Prošli porođaj 17. aprila, 2007., … sada termin 01. april. E, pa svaka čast.” Naravno krvna slika super, ultra zvuk super, beba super, ja super… potvrdila je samo ono što sam već i sama znala.
Trudne žene od kada ostanu trudne, pa sve do porođaja u proseku odu kod lekara, ma nemam pojma koliko puta. Hiljadudvestapedesetšest analiza, ovo, pa ono… Izvade im šesnaest i po litara krvi tokom trudnoće. Jedite ovo, nemojte ono, spavajte ovako, radite ovo, ne radite ono. Uf!… a meni sve to strašno ide na živce.
Svake godine idem na redovni padobranski pregled na VMA. Oni me tamo prevrnu celu od glave do pete. Bude sve OK, daju mi lekarsko uverenje i onda mogu da skačem. Ako oni kažu da mogu da skačem iz aviona, onda sigurno mogu i da iznesem celu trudnoću bez problema. Što se pokazalo kao tačno.
Moja treća trudnoća je eto prošla kao i predhodne dve. Bez komplikacija! Ja se samo pridržavam svojih pravila, koja u stvari i nemam. Jedem kad sam gladna, pijem kad sam žedna, šetam kad mi se šeta, spavam kad mogu i kad me puste deca i osećam se super. Ne znam šta su strije, celulit, visok šećer, pad imuniteta, ko zna šta sve nosi trudnoća, što ja ne znam. Hvala Bogu na genima koje imam.
Do 1. aprila, još 42 dana, mada možda to bude i nešto ranije. Videćemo. Jovana, Jana i
Marko će dobiti još jednog člana ekipe. Rodiću im sestru, saznali smo danas! Jedva čekam da je privijem uz sebe i da joj damo ono što najbolje umemo. Ljubav! Ostalo je još malo.
Šta će da mi ostane kao uspomena na tatu? Sećaću se…
To što mi je tata kupio biciklicu za peti rođendan? To što sam još kao jako mala, zavolela autobuse, jer sam putovala kod babe u nadi da će tata doći na malo duže, sem na ručak?Tata je radio, da bi puno zaradio i vodio me na more, nije imao vremena da dolazi duže, sem na ručak? Nikada me još nije vodio na more! Nema veze, mama me je vodila stalno, a ja mnogo volim more.Radio je da nama bude bolje i sve da nam priušti. Ne znam baš kada i da li je ikada dao nešto para mami? Mislim da nije. Pa dobro, radio je da bi mi kupio knjige za polazak u prvi razrad! Joj, nije ni to, mama je kupila knjige i svu ostalo prateću opremu, a tata me je pozvao telefonom da mi čestita! Zbunila sam se, imao je taj dan baš puno posla, pa nije stigao ni da me pozove.
-
Pa šta, tata mi je kupio sve knjige kad sam pošla u drugi razred i upisao me je u novu školu da mu budem bliže. Tih nije, to je uradio ovaj sada, mamin muž, ”tata” koji nije baš moj tata. Šta ima veze, pa ja ga volim puno, što da me ne upiše u dobru školu?Moj tata mi je noću na vrele nogice mazao projno brašno i sirće, e to ću da zapamtim, da me prođe temperatura. Joj kako smo samo smrdeli. Ma šta je meni, nije ni to… i to je uradio ovaj drugi ”tata” sad skoro je to bilo. Imala sam visoku temperaturu, ali smo se ipak nas dvoje smejali, jer me golicalo ono brašno.
Ma šta vam ja tu pričam, čega ću se sećati,… kako čega, pa sećaću se naših putovanja svuda po Srbiji, kupanja na Adi, vožnje rolera, jurcanja po livadi i kako mi je tata pričao gde je sve on bio, a naučio me i da vozim biciklicu. Istu onu. Samo smo skinuli pomoćne točkove, pa na dva točka. Sve je trčao za mnom po parku i baš mi je bio smešan, ali na kraju smo uspeli. Govori mi mama stalno, a i ja znam, ko je uporan taj je i uspešan!
Sećaću se kako smo se tata i ja sankali sada kad je pao ovaj zadnji veliki sneg. Kupio mi je tata sanke, pa smo on, Jana i ja išli …..čekaj…stani. Odakle sad Jana? Pa Jana je ćerka od ovog drugog tate…šta je meni. Dobro se sećam svega, ali nekako nema tu nigde moga tate.Nije ono on, trčao sa mnom po onoj velikoj livadi, nije on trčao za mnom po parku, a kad sam pala jednom, nije me on grlio i ljubio da prođe. Nije se on bezbroj puta popeo na ono brdo da bi nas namestio na sanke, nije čak ni spremao onaj roštilj letos, a ni prošlog leta, a ni nikad. Nije on prošle nedelje išao u školu da plati užinu i da mi opravda časove, što sam bila bolesna. Nije to bio, moj dragi tata. Šteta što nije. E tata, tata!
Pa šta. Moj tata mora puno da radi i nema vremena ni da telefonira da me pita kako sam. Jedva stigne da dođe kod babe na ručak, kada sam ja tamo, a ima i tu njegovu neku, pa se zaljubio. Ima pravo i on čovek da se zaljubi. Vidimo se kad dođe na ručak. Nisam ja centar njegovog sveta. A i što moram da budem svima centar sveta, dosta mi je ova porodica koju imam sada. E tu sam glavna!
E rećiću vam čega ću se sigurno sećati. Sećaću se kako mi je jednom prilikom menjao pelene i plašio se da me ne povredi, jer sam bila sićušna bebica od 2550 grama! Bio je nežan i dobar sa mnom. Ustajao je ponekad noću da pravi mami društvo, dok je ona pokušavala da me uspava.
Nešto kasnije baš se lepo sećam, kao da je juče bilo, tata mi je istukao uši. Joj što je to bilo smešno! On mi malo čupnuo uvo, a ja bila toliko velika da ga tužim kod mame. ”Mama, mama, taja tuko usi!”
Sećaću se kako se sa mnom igrao Pape i Šljape kad sam prohodala sa godinu dana. Sećaću se kako je puno voleo da igra sa mamom po kući uz Peperse dok su me uspavljivali, jer tako su me navikli.
Sećaću se i onog dana kada sam imala dve i po godine, i tako se sitna s šćućurila uz njega i plakala, jer mama je otišla od nas. Otišla i ostavila nas!… Uh šta mi je, sve sam bre pobrkala! To sam se bila svila u maminom zagrljaju i plakala sam, a i mama je plakala zbog mene, a tata je bio otišao!
Rekao je da je mlad i da mora da ide. Da nisu takva veza i takve obaveze za njega,. Da je pokušao, ali su mu smetala mamina muda! DA! Dobro ste čuli! Ne znam ja šta su to muda, ali smetala su mu mamina muda! Rekao joj je kad je odlazio,… sedeli su tako jedno na spram drugog,… i on joj je tada rekao,… a još predhodnog dana nisu znali da od sutra neće živeti više zajedno… rekao joj je,…joj, kako joj je ono rekao…Da… rekao je, ”Želim ti sve najlepše u životu i da nađeš nekoga ko ima veća muda od tebe.” E tako joj rekao!
E ako joj je rekao!!! Šta će joj bre muda? Šta je koji đavo morala uopšte da govori? Zašto je morala da sprema ispite, da uči? Što je morala da traži bolji stan i bolji posao za njih? Zašto je volela da ga tera da izlaze zajedno i da stvaraju zajedno i da se bore kroz život zajedno! Šta ga je bilo šta vukla sa sobom? Što nije ćutala i trpela!?
Ih! Ma znam ja što nije! Znam zato što ličim na mamu, a ponekad mi se učini i da sam ista mama. I ta čudna muda. Što sam starija sve mi se više čini da ih i ja imam. Znam i kako to znam. Ranije sam pre nego da legnem, slala ”tati”, ovom drugom tati, poruke preko mame. ”Mama, znam kako ćemo. Ti ćeš lepo da se udaš za njega, rodićemo još jednu bebu za mene, pa drugu za Janu. On će da mi bude tata, Jana će da mi bude sestra i bićemo prava mala porodica”. E ljudi ne morate da mi verujete, ali tada nisam mogla ni da slutim da između njih dvoje nešto ima.
Ovakvu jednu poruku sam mu skoro poslala… ”Znaš mama, ja kad zaspim ti mu reci da ga mnogo, mnogo volim!” A sledeće veče nisam znala šta da mu poručim, pa sam rekla mami da sama smisli nešto lepo i da mu kaže, kao da sam ja to poručila. E šta to ima veze s mudima! Pa ima…. Sada i ja tako ponekad, smognem snage, da mu kažem nešto lepo, što svako voli da čuje od dece. Kao da to ima veze sa tim m…..! Ih znam ja sve to! Imam muda na mamu!
Svašta sam ovde nešto htela da vas slažem, ali sam se svaki put ispravila i setila kako je stvarno bilo. Nije lepo lagati. Ljudi koji lažu kradu, kad kradu idu u zatvor, a ko ide u zatvor ima buve, a ko ima buve…ma šta lupetam.
Rećiću vam na kraju najiskrenije, čega ću se zauvek, pored hiljadu stvari….ma neću bre da lažem, dobiću buve. Nema hiljadu stvari, nema ni deset, ima ih nekoliko… ali uvek ću se sećati jedne avgustovske večeri.
Kako je samo jako sevalo… bili smo kod tatine mame, moje babe voljene i dede, bila je tu i moja mama, sevalo je, ma mnogo je sevalo bre. Nije pala velika kiša, ali nebo je s vremena na vreme bilo obasjano kao suncem.
Tada smo tata i ja išli u prodavnicu da kupimo pivo i meni nešto slatko. Mama je izašla na taj prašnjavi put sa foto-aparatom, ona sve voli da slika i dosadna je više, ali drago mi je da nas je tada slikala.
Moj tata i ja! Moja mala ručica u njegovoj velikoj. Ta velika ruka koja treba da mi da sve,… i podršku i snagu, i nežnost, a i ponekad da mi istuče uši… i moja mala sićušna ručica, koja pruža nadu i volju za životom. Nije što je to moja ruka, ali mama tako kaže. Da moje ruke mogu sve, a i ja sa njima. Ko je uporan taj je uspešan!
I tako moj tata i ja odlazimo u avgustovsko veče, a prati nas nebo obasjano munjama. Uzvišen trenutak!
Sećaću se zauvek. Nije teško sećati se. Pitam se samo tako ponekad. Kako da zaboravim? Kako da zaboravim, da je moj tata zaboravio mene?
Tvoje telo samo tvoja briga!
Šta je koga briga za moje telo? To je MOJE! Kao što mi niko ne može oduzeti pravo da razmišljam i činim šta želim, pravo da osećam, volim ili ne volim, ne može mi niko ni zabraniti da činim sa svojim telom ono što želim i što mislim da mi treba. Ako je sve u skladu sa zakonom, ako nikoga ne ugrožavam svojim ponašenjem i postupcima prema svom telu, šta je onda koga briga šta ja radim sa njim. To je sporazum između mene i Boga. Možda vi ne verujete u Boga, ali šta to mene briga, ovo je moje telo, ispaštaću ja, ne vi.
Zato vas molim prestanite da me smarate sa glupim reklamama, da je strašno ružno imati više kilograma nego što treba. Kako vi znate koliko meni treba? Hoću da jedem, sve ono što volim, onda kada ja to želim i koliko želim. Ne trebaju mi nikakve kalorijske tablice, ne želim da znam koliko sarmi zamenjuje jedna votka-đus ili jedno pivo 0.5! Šta to mene briga? Ješću i piću koliko god hoću!
Moja pokojna baba nije imala priliku da isproba uloške sa krilcima. Rodila je troje zdrave i prave dece, bez moderne medicine. Neću se odreći uložaka sa krilcima, ali šta me briga koliko dobro upijaju.
Baš mi se sviđaju moje noge i sise, i nije me briga da li ih je neka žena operisala i zašto. To je njeno telo i njena briga. Ne zanimaju me tuđi utisci, da li to boli ili ne ili da li su za to ili protiv toga. Moje noge me za sada sasvim dobro služe, a sise su mi najlepše na svetu. Neću ništa da menjam i ne zanima me gde to može da se uradi. Ima li ko šta pametno da mi kaže i predloži? Želim da budem neobaveštena o svim tim stvarima koje ženama ”olakšavaju” život, čineći ih lepšim, boljim i pametnijim. Znam da ima onih koji žele da budu obavešteni i koji žele da promene svoje telo, ali mene to ne zanima. Gde god se okrenem samo o tome se priča.
Kakve su to samo gluposti. Gde da pobegnem od svega toga? Hoće li mi neko ispričati neku lepu priču? Postoji li reklama za šetnju i prirodu? Ne postoji, jer nema kome da se ispostavi račun za troškove reklame. Hoće li me neko razumeti ako kažem da mi treba samo malo prostora i vazduha? Želim takvu reklamu! Ne verujem da će se ikada pojaviti, ali ako kažem da mi trebaju nove sise, nova frizura, novi dečko ili muž…svi će znati tačno da mi kažu gde mogu da nađem rešenje za takav problem.
Šta sve ljudi ne čine da bi se svideli drugima? Kažu, svidite se sebi, a ako ste sebi lepi bićete lepi i drugima. Hoću li biti srećnija ako u ogledalu svako jutro vidim sopstveni odraz lica, sa savršenim usnama, perfektnom šminkom i izveštačenim osmehom? ”Jao kako sam lepa! Sigurno ću im se svideti!” Ne želim nikom da se sviđam na takav način, ne želim savršene usne, ja sam ono što jesam i ne želim biti drugačija. Zato prestanite da me savetujete.
Želim da budem čupava do podne, ma ceo dan neću da se češljam, e baš volim da plašim decu po kući, to su moja deca i ja ću biti kriva ako budu istraumirana zbog toga! Ako ništa drugo zapamtiće sigurno, čupavu mamu, koja ide po kući peva i zasmejava ih, e to treba da zapamte. … A to dal’ je mama imala 5 kila više sigurno im neće biti važno!
Moj Marko
Ti spavaš…
Gledam te, udišem te…
Svet je podudaran, ovde noć,
negde na nekom mestu dan…
Ovde nežnost,
tamo negde nasilje…
Ovde početak, negde kraj!
U kojem trenutku svojih snova ćeš se probuditi
i udostojiti me svog pogleda?
Voli te mama!
Preseljenje
Ovaj blog je preseljen na http://charolija.wordpress.com , pa dobrodošli tamo u našu novu kućicu!
Dovoljan je i pogled
Naše oči, naše usne, koje se dvoume između osmeha i ćutanja. Odlučujemo se na gledanje i ćutanje, a u stvari sve vreme razgovaramo jezikom koji smo prepoznali. Jezikom koji se zove Ljubav. Vodimo ljubav pogledom. Bez ijednog glasa, govorimo jedno drugom, naše tajne, naše istine, naše strahove i želje! Prepoznajem se u tvojim očima! Opisujemo do poslednjeg detalja naše snove. Naše oči govore umesto naših usana. Milujemo dušu jedno drugom. U tvojim očima vidim sebe. Ne razumem, ali meni baš tako izgleda. Dovoljno mi je da te pogledam i da znam da ti jesi deo mene koji mi ceo život nedostaje. Ulaziš mi kroz zenice u najskriveniji deo duše. Očima mi govoriš sve o sebi, govoriš mi ono što već odavno znam, ali te puštam da mi objasniš još jednom. Pa poznajem te ceo svoj život, tri života. Uvek si bio prisutan negde u meni, baš ti, znam, osećam…baš ti!!! Nama je i pogled dovoljan, posle toliko godina čekanja. Naša prošlost i naša budućnost se spajaju u našim očima u tom trenutku sadašnjosti. Kada bi se neko usudio da tada stane između nas, jednostavno bi ga spržila naša energija, naša strast i snaga. Ubila bi ga naša hrabrost da budemo slobodni, oslobođeni predrasuda, slobodni fizički, moralno, duhovno! Ti i ja…
Lutanje
Sednem tako uveče i prošetam od bloga do bloga, pročitam neke tuđe priče. Zavirim tako u druge neke živote. Nasmejem se, rastužim ponekad, pa i iznerviram se. Ne mislim na klasično nerviranje, već znate ono kad pročitate priču, vidite problem i znate rešenje, ali ne možete da pomognete. Nikoga od tih ljudi, tj. vas koji ovo čitate ne poznajem, ne znate ni vi mene. Imamo sliku jedni o drugima, onakvu kakvu je sami stvorimo u glavi i tako vremenom, čitajući jedni druge, postajemo sve bliži.
Oduvek sam volela da pišem sebi! Iz čiste potrebe ili iz ljubavi prema pisanju. Tako sam upoznavala sebe, kao što sada upoznajem vas. Čudno, ali dok se čovek traži, to je možda jedan od najboljih načina da sebi zađe duboko u dušu! Pišeš sebi pismo kao svom najboljem prijatelju, pa mu lepo kažeš sve što te muči, a ne moraš puno ni da objašnjavaš.
Drugi dobar način rešavanja problema svake vrste, je pisanje ljudima koji su u nekoj vezi sa vašim problemom. U tom pismu koje nikada ne pošaljem, napišem sve što bih rekla, sve što stvarno mislim, što nemam prilike da kažem iz bilo kog razloga! Kada se sve to stavi na papir, rešenje problema bude negde zapisano, a ponekad se rešenje nađe između redova. Skriveno iza neke suze u oku, da mi snagu!
03. maj, 1998. nedelja 14:14
Suze! Opet plačem! Srećna sam što opet mogu da plačem! Oduvek sam mrzela da se samosažaljevam, ali ja jesam za žaljenje! Veseli, mrtvi čovek, koji hoda! Vesela i sasvim u redu za sve druge, a u stvari mrtva sam! Nema u meni ničega sem tuge i gorčine! Koliko dugo sam lagala sebe da je sve u redu, da se sve ružno što mi se desilo, desilo nekom drugom!?
Proleće je sve se rađa, cveta, čak je i kiša vesela, …samo ja, prokleti mrtav čovek, kvarim svu lepotu današnjeg dana. Lepotu života, proleća! Mrzim što sam čovek! Zašto stvarno nisam more ili vatra, i sam kamen da sam srećnija bih bila? Ne mogu da se obuzdam…volim ove suze, prija mi i ova tuga! Zar nije žalosno reći da tuga može da prija nekom? Meni može i patnja mi sada prija! Moram nekad da se suočim sa njima! O Bože …došlo je i to vreme!!! Lako je živeti srećan, tugu i patnju treba preživeti. Zašto sam toliko stvari strpala u sebe? Zašto sam glumila sreću kad srećna nisam bila? Zašto je laž bila bolji izbor od istine? Zašto si se lagala?
Ivana, bleso jedna, znaš ti zašto! Baš zato što je lako živeti srećan, pa makar i lažno, preživi sada ovo, bol, očaj, tuga, patnja…to je sada deo tvoga života! Odjednom sam prestala da plačem, a suze su mi potrebne! Shvati Ivana da nisi ti kriva! Prestani da tražiš greške u sebi! Priznaj već jednom sama sebi da jesi lepa, da jesi pametna i jesi Ivana hrabra i jaka! Nisi mrtva, da jesi ne bi mogla da razmišljaš i pišeš sada! Ne kvariš ti lepotu ovog dana, pokvarili su je drugi tebi! Razmisli dobro, sredi se, nađi sebe i svoj cilj i nastavi dalje, ali stvarno, ne lažno, stvarno srećna! Biće ti jednoga dana sve jasno! Ivana ja te volim i to će ti biti dovoljno za novi početak!
Tvoja Ivana 14:43
Ovo deljenje sebe na dve ličnosti, ponekad i nije tako loše. Sada sa ove distance kada ovo pročitam, mogu da kažem da sam bila u pravu. Da mi je sve ovo neko drugi rekao, ne bi imalo efekta, ne bi me smirilo, ni utešilo tada. Nije bilo lako u životu, ali kada uspeš da pobediš sebe, nagrada koja te sačeka nema cenu.
Probudi se!!!
Posvećeno onima koji su se uspavali!
U periodu kada je ovo napisano, osećala sam da ne mogu i neću da budem ono što nisam. I danas stojim iza svake svoje reči!
07. avgust, 2001.
- u t o r a k -
Mislila sam ¨sada je sve u redu¨. Smirila sam se , stala sam delimično na svoje noge, postala, nazovi, neki čovek. Mislila sam, sve je prošlo, zakržljala mi krila. Spustila sam se na zemlju, ne umem više leteti. Mislila sam ostalo mi je samo da se potpuno uklopim u kolotečinu života, da stvaram i životarim dalje.
Niotkuda, moja krila se prisetiše čemu služe i ja se vinuh u visine. U stvari, nikada nisam ni umela da hodam. Živa sam potpuno, a moja krila su jača nego ikad. Želim sve od života, želim zato što sam živa, što nisam samo biljka!
Ja neću prestati da letim, nikada! Ko bude mogao da leti sa mnom, neka leti, ko ne bude mogao, ostaće na zemlji, u svojoj kolotečini, u svojem sranju od života. A kako da leti neko ko ne ume ni da hoda? Većina puzi!
Ne može mi niko ništa, velika sam i jaka. Ne želim da budem ono što nisam, a nisam slaba, ne treba mi rame za plakanje, ja plačem za sebe, ne treba mi ničije sažaljenje, priznanje, tapšanje po ramenu, ne mora niko da me hvali i da mi kaže da sam dobra, pametna, lepa, ne treba mi niko da me vuče kroz život, ne treba mi niko da me laže i da tako održava moj ego u životu. Svesna sam ko sam, šta sam i koliko vredim. Ne vredim baš mnogo, ali ja znam koliko je to! A svesnost je najvažnija stvar u životu! Biti iskren prema sebi je najteže, ali najlepše što može da ti se desi! Posle toga ne postoje prepreke, svet je tvoj!
Ko ne leti, ne ume ni da hoda, posle toga počinje da puzi i na kraju prestaje da se kreće…biljka… postaje biljka, a vremenom i zakržlja. Ja to sebi ne želim da uradim! Ja nisam biljka!!! Ko si ti? Šta si ti? Šta hoćeš od sebe? Šta ti treba? Koliko smeš? Koliko možeš? Sva ova pitanja nemaju veze sa mnom. To je tvoj život, a ko sam ja da ti bilo šta pričam o tvom životu?
Ali ipak… šta ćeš da uradiš?… Potkresaćeš krila i postaćeš neki kaktus ili šta već. Ja imam hrabrosti da kažem, da nešto nije u redu. Ti to ne možeš, ne smeš…kod tebe je sve O.K. Lažeš se, misliš tako treba, ali posledice ostaju i uvek budu katastrofalne. Pravi si kaktus, bodeš, ponekad procvetaš, ali ne mrdaš iz svoje saksije.
E sad, obično se dve takve (kaktusoidne) osobe nađu. Ona ne ume da leti, želi da te povremeno zalije. Kaktus možeš i jednom mesečno da zalivaš, on bude srećan. S vremena na vreme će da te prenese na sunčanu stranu terase i ti ćeš biti srećan, jer ne znaš kako je to biti slobodan, leteti i udovoljavati sebi.
Pokušaj da budeš svoj, pa makar i pogrešio, biće ti slađe nego da igraš kako drugi sviraju. Boriš se ti, ali negde duboko u tebi je skrivena misao šta moraš da uradiš, kako treba da zadovoljiš druge, njihova očekivanja i nade. Pa šta će reći ako ih sve izneveriš? Nemoj da budeš glup, radi samo ono što želiš da radiš lično ti, lično za sebe, ako te stvarno vole biće im drago zbog tebe. Ako je to prava ljubav izdržaće, nećeš ništa izgubiti. Ljubav se hrani slobodom. Tvoj život je samo tvoj.
Ja sam se izvukla, shvatila sam da od života želim sve, ama baš sve! Moje dete jeste moje dete i zauvek će to biti. Zauvek će jedino i prvo ona biti važna. Ja ću zauvek biti njena, imaće me celu do kraja mog života, pružiću joj i više od svega, voleću je i više od najviše, namazaću je svim bojama i pustiću je da uzleti, kad krene da padne povući ću je malo gore, pomoćiću joj. Nikada zbog mene neće da pati… Ja zbog svega toga ne moram da puzim i neću! Šta ću ja njoj ako ne vredim sebi!? Šta ću bilo kome ako sam iznutra mrtva i nezadovoljna!? Svako ima svoj život, svoju sudbinu, svoj prvi i svoj poslednji dan. Želim da sebi svog poslednjeg dana, makar bio i sutra, kažem, uspela si Ivana da živiš, nisi bila kukavica, letela si, videla si život, živela si Ivana!!!
Ja nisam posebna, ja sam samo izuzetna u svojoj svesnosti ko sam, u svojoj iskrenosti i jednostavnosti. Dobro mi je. Mnogo mi je dobro!!! Letim i ne dotičem tlo ni za trenutak… Pa šta bude! Ponekad mi se učini da su mi krila kratka, ali samo na minut. Počnem da padam, ali već sledećeg trenutka sam u oblacima.
Neću više da filozofiram. Izlila sam se maksimalno. Roštilj ili samo klasično prženje mozga svejedno bila sam ozbiljna i problem je što ne mogu da stanem. Ne mogu da shvatim da mnogi ne žele da se probude. Pa život je samo jedan!!!
Moja Jovana
Moja ljubav i sreća, moja radost…
moja kiflica i pahuljica…
moj osmeh i moja suza…
moj oslonac i podrška…
moj najbolji drug i drugarica…
moj vodič i pratilac…
moja krokodilka i prinćipesa…
ljubavčica i čupavica,
drndulina i veselica…
moje prvo dete
moj prvi pogled u budućnost…MOJA JOVANA
Zamalo i ja da postanem ”astrolog”
Ne sećam se tačno kada, poodavno beše, u mom kompijuteru se našao jedan astrološki program. Ukucaš datum, mesto i vreme rođenja, a on kao svaki pametni program, na zadate mu stavke, ispiše tekst na ekranu. Znak – taj, podznak – taj, mesec u tome – znači to i to, mars u tome – znači to i to, vi ste takvi i takvi…itd. Zezala sam se sa tim programom, kuckala razne datume čitala šta ima da se pročita, ne obraćajući pažnju koliko i da li ima istine u tome.
Igrom slučaja ili već kako moja sestra, negde baš u to vreme, nađe nekog astrologa da joj protumači natalnu kartu i on joj čovek protumači. Ne bi to bilo ništa loše da ona to nije platila 50 maraka. Ej bre 50 maraka, znaš kako je to onda bilo puno para! Sva srećna došla kod mene i donela mi da čujem to tumačenje, pošto taj astrolog sve to snima na kasetama.
Kaže: ”Da vidiš samo kako mi je sve pogodio!”
Prelušam ja kasetu, kad ono, znak – taj, podznak – taj, mesec u tome – znači to i to, mars u tome – znači to i to, vi ste takvi i takvi…itd. Čovek sve pogodio, mada sam i ja to sve mogla da joj kažem iz onog mog pametnog programčića i to za DŽ.
Kaže ona: ”Ma ne lupaj Ivana, on je profesionalni astrolog, bavi se time skoro 10 godina.”
Rekoh: ”Možda on 10 godina uzima pare za to, ali sve to može i moj mali pametni.”
Dođe ona posle par dana: ”…e ‘ajde baš da vidimo šta zna taj tvoj pametni!”. Da mi podatke neke svoje koleginice sa posla (o kojoj ja apsolutno ništa nisam znala), pa da vidimo šta tu ima.
Ukucam podatke, pametnjaković odradi svoje, dešifruje sve to lepo i prikaže tekst. E sad, pošto ja sve to volim da bude fino i uredno, otkucam tekst u wordu sa svojim komentarima, oduzmem, dodam, odštampam i pošaljem joj. Ljudi moji, da znate kakve su bile reakcije. Žena htela i da mi plati. Kaže, ama baš sve sam joj pogodila. Sve je tačno kao da sam živela sa njom. Prosto sam se uplašila, a boga mi i one su.
Sestra mi je sa posla donela još 5-6 papirića sa raznim podacima, kaže: ”…evo ti još posla, ali da im kažeš koliko to košta, koliko bi ti to naplaćivala?…”
”Ama neću ništa da radim i ništa da naplaćujem, to radi moj program, a ne ja.”
”Ma ‘ajde, to je i onako zezanje za tebe, a njima znači.”
Jeste, za mene je bilo zezanje, ali za njih nije. Uradila sam im još tih par horoskopa sa jasnom naznakom u tekstu da ja nisam astrolog. S obzirom da sam im pogađala, čak nisu ni verovale da nisam. Mislile su da sam baš stručnjak. Strašno! Nisam im ništa naplaćivala, mada sam zaradila, jer su mi sve one poslale po 15 maraka. Međusobno se tako dogovorile (rade u dobroj firmi). Kažu ”…za trud i vreme”. Jedva sam se posle otkačila od svega toga, jer sve one imaju momka, muža, mamu, tatu, sestru, strininu strinu… i svi bi hteli tumačenje natalnog horoskopa.
Dođe leto, a ja sa letom dobijem krila, nisu više mogle da me nađu i uhvate na jednom mestu (pravi blizanac hehe), pa su tako vremenom zaboravile na mene.
I tako moj programčić čuči još uvek negde u kompijuteru. Neka ga, mali je i ne zauzima puno mesta. On je dokaz da svako ko poželi može da postane ”astrolog”, da tumači natalne karte, pogađa i zarađuje, uz samo malo poznavanje psihologije ljudi. Neka hvala ja to ne želim. Možda ima istine u toj astrologiji, verovatno da ima, ali život je mnogo zanimljiviji i lepši kada ne znam šta će biti sutra!
Zamalo i ja da postanem ”astrolog”
Ne sećam se tačno kada, poodavno beše, u mom kompijuteru se našao jedan astrološki program. Ukucaš datum, mesto i vreme rođenja, a on kao svaki pametni program, na zadate mu stavke, ispiše tekst na ekranu. Znak – taj, podznak – taj, mesec u tome – znači to i to, mars u tome – znači to i to, vi ste takvi i takvi…itd. Zezala sam se sa tim programom, kuckala razne datume čitala šta ima da se pročita, ne obraćajući pažnju koliko i da li ima istine u tome.
Igrom slučaja ili već kako moja sestra, negde baš u to vreme, nađe nekog astrologa da joj protumači natalnu kartu i on joj čovek protumači. Ne bi to bilo ništa loše da ona to nije platila 50 maraka. Ej bre 50 maraka, znaš kako je to onda bilo puno para! Sva srećna došla kod mene i donela mi da čujem to tumačenje, pošto taj astrolog sve to snima na kasetama.
Kaže: ”Da vidiš samo kako mi je sve pogodio!”
Prelušam ja kasetu, kad ono, znak – taj, podznak – taj, mesec u tome – znači to i to, mars u tome – znači to i to, vi ste takvi i takvi…itd. Čovek sve pogodio, mada sam i ja to sve mogla da joj kažem iz onog mog pametnog programčića i to za DŽ.
Kaže ona: ”Ma ne lupaj Ivana, on je profesionalni astrolog, bavi se time skoro 10 godina.”
Rekoh: ”Možda on 10 godina uzima pare za to, ali sve to može i moj mali pametni.”
Dođe ona posle par dana: ”…e ‘ajde baš da vidimo šta zna taj tvoj pametni!”. Da mi podatke neke svoje koleginice sa posla (o kojoj ja apsolutno ništa nisam znala), pa da vidimo šta tu ima.
Ukucam podatke, pametnjaković odradi svoje, dešifruje sve to lepo i prikaže tekst. E sad, pošto ja sve to volim da bude fino i uredno, otkucam tekst u wordu sa svojim komentarima, oduzmem, dodam, odštampam i pošaljem joj. Ljudi moji, da znate kakve su bile reakcije. Žena htela i da mi plati. Kaže, ama baš sve sam joj pogodila. Sve je tačno kao da sam živela sa njom. Prosto sam se uplašila, a boga mi i one su.
Sestra mi je sa posla donela još 5-6 papirića sa raznim podacima, kaže: ”…evo ti još posla, ali da im kažeš koliko to košta, koliko bi ti to naplaćivala?…”
”Ama neću ništa da radim i ništa da naplaćujem, to radi moj program, a ne ja.”
”Ma ‘ajde, to je i onako zezanje za tebe, a njima znači.”
Jeste, za mene je bilo zezanje, ali za njih nije. Uradila sam im još tih par horoskopa sa jasnom naznakom u tekstu da ja nisam astrolog. S obzirom da sam im pogađala, čak nisu ni verovale da nisam. Mislile su da sam baš stručnjak. Strašno! Nisam im ništa naplaćivala, mada sam zaradila, jer su mi sve one poslale po 15 maraka. Međusobno se tako dogovorile (rade u dobroj firmi). Kažu ”…za trud i vreme”. Jedva sam se posle otkačila od svega toga, jer sve one imaju momka, muža, mamu, tatu, sestru, strininu strinu… i svi bi hteli tumačenje natalnog horoskopa.
Dođe leto, a ja sa letom dobijem krila, nisu više mogle da me nađu i uhvate na jednom mestu (pravi blizanac hehe), pa su tako vremenom zaboravile na mene.
I tako moj programčić čuči još uvek negde u kompijuteru. Neka ga, mali je i ne zauzima puno mesta. On je dokaz da svako ko poželi može da postane ”astrolog”, da tumači natalne karte, pogađa i zarađuje, uz samo malo poznavanje psihologije ljudi. Neka hvala ja to ne želim. Možda ima istine u toj astrologiji, verovatno da ima, ali život je mnogo zanimljiviji i lepši kada ne znam šta će biti sutra!
Palačinke
Obožavam palačinke, volim da ih jedem, a volim i da ih pravim. Ne znam odakle mi strpljenje, čak mislim i da je to najuzaludniji kulinarski posao. Dugo se spremaju, a pojedu se za čas posla. Kao da ništa nisi ni radio, ali eto volim. Nije mi samo jasno kod tih palačinki, kako nekad hoće, a nekad neće….? Sve isto radim i stavljam u njih, ponekad se bez malo, okreću same, a nekad se lepe za tiganj i budu bezveze. Kad su bezveze, iznerviram se, prospem sve što sam smućkala i smućkam ponovo. Nije mi teško. Obično iz drugog puta hoće da se prže. Jebote kao da su žive, pa znaju nešto? Večeras su uspele! Mmmm!
Ja to ne radim, a ti?
Dok sam honorarno radila za jedne naše nedeljne novine, urednici su došli na ideju da pokrenu još jedan list, između ostalih koje izdaju, čija bi tematika bila blaga erotika, uostalom nisam baš ni sigurna kakva im je ideja bila, ali znam da niko nije hteo da piše, o tim ‚‚stvarima‚‚ … Sve su to bile neke fine ‚‚damice”, koje imaju gomilu ideja kako ovo na 10 načina, ono na 5 načina, šta jesti, kako smršati, kako osvojiti, ma znate već o čemu pričam. Gomila podataka sa interneta, par lepih sličica, dobra naslovna i eto ti novina. Međutim tu je trebalo i nešto konkretno da se pročita, a one sve ‚‚nafurane ribetine”, novinarke, pazi molim te… novinarke isto koliko sam i ja vodoinstalater. Svaka čast izuzecima! Ne potcenjujem nikoga, ali u novinarstvu ima toliko sujete, da je to čudo jedno. No, nema to sad veze.
Pozovu me u fazonu ‚‚e dal’ bi možda mogla…”, daju mi temu, ja kažem ‚‚baš lepo”, napišem, pošaljem, podignem pare i baš me briga! Čak nisam ni dolazila u redakciju. Bilo je dozvoljeno upotrebiti i po koju ‚‚vulgarnu” reč, iako su to bile onako baš kulturne novine, tako da sam mogla opušteno da pišem! Rezltat tog mog tadašnjeg pisanje između ostalih je i sledeći tekst!
JA TO NE RADIM, A TI?
Banana, sasvim obično južno voće, ali spada u deset najerotičnijih stvari na svetu. Nije ni čudo što mi je neprijatno da je pojedem u kancelarili ili negde na javnom mestu. Čini mi se da svi gledaju u mene i ocenjuju me. Kao da su mi ušli u spavaću sobu u najintimnijem trenutku. Sam čin skidanja njene kore, onda kada se pojavljuje sladak plod, stvara mi nervozu, a onda gledam da je što pre smandrljam u sebe.
Banana u spavaćoj sobi je nešto sasvim drugo. Mmm! To je mesto gde njeno konzumiranje može da bude više nego poželjno. Da se razumemo, banana ide u usta, gde joj je i mesto. Izuzetan način da se zagolica mašta muškarca. Malo vežbe nikad nije štetno.
”To” na šta banana asocira, ”to” o čemu se ne priča, ima svoje ime kao i sve ostalo. Drugačije na svim jezicima, felacio, blow job…i ko zna kako sve ne, ali po narodski rečeno, ”to” je pušenje kurca. Ne želim da budem vulgarna, ali u srpskom narodu većina običnog sveta, zna šta je felacio tak kada se kaže na srpskom jeziku. Nije da smo mi neobrazovani, već je nekako slađe. Kad sam već kod Srba i kad već koristim te narodske reči… možda ste pomislili da naše babe i dede i raniji preci nisu radili takve stvari? Pitam se onda koliko li je stara izreka ”jebem te u usta!”? Zanemarimo Srbe i psovke, nećemo o poreklu, a to šta su naši preci radili, da li su se samo psovali ili su psovke sprovodili u praksi, znaju samo oni, laka im crna zemlja bila.
S obzirom da je felacio i dalje nekako tabu tema, žene vrlo retko pričaju o tome. Ako bi se u nekom društvu kojim slučajem pomenulo, većina žena kaže da im je to gadno, da je fuj i da one to ne rade. C c c c! Ma šta kažeš? Ko onda zadovoljava sve te muškarce koji vole da se pohvale drugarima, kako mu je sinoć jedna mnogo dobra cica, mnogo dobro popušila? Nisu to žene koje su pala s Marsa, jer na Marsu nema žena. To smo mi same, bile dobre cice ili ne. Istina je da je seksualnost prirodna potreba čoveka koja se javlja snagom nagona i traži zadovoljenje, a sve ono što jedan par radi prilikom seksualnog odnosa svojom voljom nije fuj, nije gadno i nije nenormalno.
Porno filmovi su jedini način da se jedna ”neiskusna” žena, obuči. Mislim, da vidi druge žene u akciji prilikom felacia. Jedino ako ne preferira grupni seks, pa sve to može da vidi i uživo. U pornićima, felacio ponekad može da izgleda vulgarno i ponižavajuće, ali u suštini svako radi svoj posao najbolje što zna. Možda može da vam se smuči od količine sperme u ustima tih žena, ali na kraju krajeva to je samo film. Čak i one retko kada sve progutaju. Ne može da škodi ako pogledate neki od mnogobrojnih porno filmova. Ima i onih koji mogu da budu izuzetno poučni, a možda uspete i da savladate tehniku ”dubokog grla”. Reč je o metodi pri kojoj žena uspeva da stavi u usta ceo muški ud. Kažu da nije mnogo teško, samo ako se opuste mišići vrata. Gutači mačeva, među kojima ima i žena, stvarno uspevaju da kroz svoje grlo stave mač sebi u želudac. Oni su pored porno zvezda, dokaz da postojanje dubokog grla nije bajka. San svakog muškarca je možda, jedna gutačica mačeva, koja bi osim na mačeve, svoju nadarenost dokazivala i u krevetu, bez straha da se poseče.
Postavljam sebi pitanje kako na papiru opisati i objasniti sam felacio? Mislim da je jako neukusno da vam pričam iz svog iskustva, jer i nisam baš vešta u tome. Eto je ta ženska sujeta! He, he! Ne radim ja ”to”! Hajde onda da napravimo jednu malu pričicu. Zamislite jedan par, ili zamislite sebe, kako god želite. Atmosfera po vašem izboru, onako kako vi najviše volite. Mesto dešavanja neka bude dnevna ili spavaća soba. Tu ljudi obično imaju najviše slobode. Šta još? Ma ništa više, bez posebnih uvoda pređimo na stvar.
…On se zavali u fotelju, a ona kleknu između njegovih nogu, spremna da ga zadovolji. Polako je otkopčavala jedno po jedno dugme na njegovim pantalonama, nežno mu istovremeno gladeći muda, preko tankog džinsa. Zavuče ruku i izvadi njegov veliki penis. Dug najmanje 18 cm, mogao joj je zaći duboko u grlo, a istovremeno i tako debeo da bi joj mogao milovati nepca. Videvši kako se uspravio i pozdravio je, zaključi da je se mnogo uželeo. Sagnula je glavu i krenula u akciju, načulivši uši, kako bi mogla da čuje njegove uzdahe. Prelazila je vrhom jezika preko glavića, po malom prorezu na njegovom vrhu. Onda je lagano krenula da se spušta, istovremeno palacajući jezikom. Sisala ga je i stvarala vakuum od koga je penis još više nabrekao. Glava joj se kretala gore-dole i nabijala ga je sebi sve dublje i više u usta. Obuzela je pohlepa. Jednu ruku je stavila sebi između nogu, igrala se svojim klitorisom, a drugu ruku je prevlačila preko njegovog uda u savršenom ritmu sa glavom. Onda ga je izvadila iz usta i nekoliko puta prešla jezikom od korena penisa, pa sve do vrha. Naglo ga je zatim vratila u usta i nastavila predhodnu igru. Ubrzala je ritam. Sve brže se kretala gore-dole, a obe ruke su pratile taj tempo. Svršavala je! Drhtavim telom joj je strujalo neopisivo uzbuđenje, dok se dizala i spuštala i dalje sa penisom u ustima. Onda je pod jezikom osetila blago treperenje. Svršavao je i on. Prvi mlaz njegove sperme završi joj u ustima. Onda ga ona izvadi i izdrka ga sebi po vratu i grudima. Nasmeši se i klonu glavom na njegovu butinu, svesna da je zadovoljila i sebe i njega…
Prava mala erotska pričica. Kratka, ali opisuje ono što smo hteli da opiše. Ceo proces, naravno može i treba što duže da traje. Sve što je duže to je i bolje. Šta ima u tome ružno? Kada nekoga volite, onda želite i da ga zadovoljite? Ako vam nije glupo da njegovu glavu gurate sebi među noge, onda opušteno i vi svoju ponekad stavite među njegove. Ne treba da budete gutačica mačeva, da znate tehniku ”dubokog grla”, ne morate da gledate porno filmove da biste uradili ovako nešto. Mislim da se priroda za sve postarala, još u našem ranom detinjstvu.
ORALNO RAZDOBLJE
”Sigmund Frojd me naučio ovo: novorođenče živi i voli ustima. Čini to na pet načina…sisanjem, obuhvaćanjem, držanjem, grickanjem i ispljuvavanjem. Glad odraslih može nastati zato što nisu dobili dovoljno ljubavi u ranom detinjstvu. Ili hrane. Ukratko, zato što su bili lišeni toga.
Ta opsednutost oralnim razdobljem tera ljude na čudne postupke… neprestano nastoje ugoditi sebi kroz usta. Cigareta, flaša piva, kuglica sladoleda, guma za žvakanje. Ne može se reći da je ”loše” lizati sladoled ili piti pivo. Povremeno to rado činim i ja. Čak je i Frojd pušio cigare.
Uglavnom odrasle osobe, pogotovu žene, ne mogu biti zadovoljne dokle god njima vladaju ti infantilni oralni nagoni. Šta god stekle, novac ili slavu, to je samo nadoknada za ono što u stvari stvarno žele.
P.S. A Ti znaš o čemu je reč.”
(Iz pisma dr. Yunga svojoj majci)
Šta još reći? Možda taj Frojd i nije bio baš blesav?
U stvari, e baš nećemo da pričamo o felaciju, ne moramo da ga opisujemo, ne treba da se hvalimo, a ako hoćemo, nećemo nikad da priznamo da nam je to ”čudo” ikad prišlo bliže glavi, od pupka ili eventualno grudi. To je samo naša stvar.
Ma šta vam ja tu pričam, kad ”to” ne radim skoro nikad i baš mi je muka od ”toga”. Ne znam samo kako ”to” neko može da radi! Fuj! Tako je kad vam kažem i tačka, a vi kako hoćete, zaključke donosite sami, samo vas molim nemojte da me gledate dok jedem bananu.
Ko kaže da mora da se spava?
Hronično umorna i neispavana, ne dozvoljavam sebi da se nerviram, a opet ponekad puknem i svima im se najebem keve. Mada nisu oni krivi, ali me vole i razumeju, pa se na kraju zajedno smejemo. Više se i ne sećam kako izgleda leći uveče u krevet i ujutru se probuditi, posle višesatnog neprekidnog sna.
Koliko god da imate dobru bebu, tako vam to bude. Majka ko majka, budim se čak i na njegov prd, a tek mrd. Šta ću tako me valjda priroda isprogramirala. Ne stigne dete ni da se probudi, ja sam mu već tutnula flašicu ili ga pokrila, pomilovala po glavi, dala cuclu ili već kako ubodem. Sreća moja, pa sam provalila da krevetac ima točkiće, pa sam ga privukla do kreveta, tako da noću treniram samo stomačne mišiće, prilikom pridizanja.
A bebac, više nije mali bebac, počinje da liči na pravog dečaka, ojačao, porastao, sve ga zanima. Pobrkala sam mesece, nije ni čudo, ali mi se čini da sam u šestom mesecu trudnoće, a da on ima osam meseci. Tako nekako. Znam samo da 1. aprila treba da se porodim, a da je njemu 17. aprila, prvi rođendan. Jovana je završila drugo polugodište… ne drugo, prvo polugodište i sad je dete na raspustu, pa ne moram da i pored svega, ustajem u 7h da je spremam za školu. Srećna ja!
Moj dragi mi pomaže koliko može, nije ni njemu lako, a pored svega trpi i mene. I tako, držimo se zajedno, ljubimo se, grlimo, volimo, čuvamo jedni druge i tako umorni smo jako srećni. Možda nismo baš normalni, ali normalni nikada nismo ni bili, tako da nam to nije ništa novo. Pored svega nismo ni društveni život zanemarili, ne nešto posebno, ali s vremena na vreme kada baba može da ga pričuva, pobegnemo negde u svet. To ću drugom prilikom da vam ispričam, kako i naš izlazak u pozorište, završi sa oduzimanjem vozačke dozvole. Kuda ide ova naša zemlja, često se pitam?
Negde od 1997. niko ne zna zašto, pa ni ja naravno, počela sam da govorim vrlo često, sve će da bude u redu 2008. godine. Kad me pitaju zašto, ja odgovorim da ne znam, ali da znam samo da će 2008. sve da bude u redu. Beše daleko ta 2008., ali evo je sada, samo još jedan dan i biće tu.
Znam da se ništa neće naglo promeniti, ali sam i dalje sigurna da će 2008. godine sve biti u redu. Neću se naspavati to je sigurno, ali što moram da spavam, važno je samo da smo svi živi i zdravi. Porodiću se, stavićemo tačku na trudnovanje, rađanje i porađanje, opet ću da skačem, opet ćemo da putujemo, pokupiću svu decu i idemo na more da se zezamo. Jedva čekam leto, ja sam letnji čovek. Ićićemo na Savu, na splav da kuliramo, pravimo roštilj i pijemo pivo. Kad već spomenuh pivo. Odvojiću jednu noć, decu ću da rasteram kod baba i deda i napiću se ko čovek. Biće leto i niko tada neće slaviti novu godinu, a ja ću reći: ‚‚…eto došla je i 2008. i vidiš da si bila u pravu, sada je sve u redu, sada je sve bolje!‚‚
Svima vam želim srećnu Novu Godinu, neka vam se ispune sve želje i težite da ispunite svoje snove. Snovi su sve!!!
Čemu naslov?
Misli su mi nepovezane, zbrkane… izgleda da je uvek tako kod mene. Istorija jednog života… hm! Šta li to sada hoću? Ponekad se pitam da li i drugi ljudi začuđuju sami sebe ili samo ja to radim? Postavim sebi pitanje, a onda tražim odgovore. Gomile ispisanih svezaka, gomila papira nepovezanih, razbacanih… misli ispisane, rečenice povezane, nepovezane, reči… reči… pitanja, gomila pitanja, postavljenih sebi. Pišem, pišem, tražim se svakim svojim pisanjem. Našla sam se napokon, ali kada čitam sve to od ranije… eto jednostavno vidim sebe čak tamo, čak tada i shvatim da je to baš istorija. Da u životu nisam toliko pisala, nikada ne bih postala to što jesam sada, verovatno ne bih ni preživela. Eto da ne ostane na ovome, reći ću da ću ovde ubacivati svoje stare tekstove.
Nebeski dijamant u BL
3. otvoreno padobransko prvenstvo BiH
2. mesto - ekipno Banja Luka 2007.
NEBESKI DIJAMANT
Franja
Zoki
Ivan
Spu
Mića
Padobranac u drugom stanju
E opasno sam se malopre, po ko zna koji put u životu, iznervirala zato što sam žensko!!! Stvarno ne poznajem nijednu osobu koja više ne voli, (ne koristim reč mrzeti, mada se ovde može upotrebiti), što sam eto rođena sa tom rupom. Sad me je malo već prošao taj bes, ali u suštini on uvek postoji, pa i ne znam više šta je bio razlog da tako popizdim. Razlog nije ni bitan!
Živim baš lepo i srećna sam u životu i braku, ali nikako da prestanem da zavidim muškarcima. Drugačija sam, mozak mi je satkan nekako drugačije, nego drugim ženama. Ja sve umem, sve mogu, sve smem, ničega i nikoga se ne bojim, ne volim da budem slabiji pol i nisam…, ali s obzirom da sa radošću očekujem i treće dete, što bi rekli ljudi, trudna sam, sve je očiglednije da sam baš žensko.
Znate već možda kakve su trudne žene, samo nešto zakeraju, sve im nešto fali, pa ih boli ovo, boli ono, ne smeju ovo, ne smeju ono, pa bi jele ovo, ali ne baš to, nego ono, pa plaču bez razloga, pa se svađaju, ma čudesa… e od svega toga ja se jedino svađam. A znate li zašto se svađam? E zato što ne mogu da radim sve ono što sam radila dok nisam bila trudna, a trudna sam baš zato što sam, šta? ŽENSKO!
Možda bi se neko pitao, zbog čega se ova u stvari buni. E pa bunim se zato što nisam mogla da idem u Banja Luku na takmičenje i zato što ne mogu, tj. ne daju mi više da skačem. Ne bih se ja takmičila u BL, (nisam ja još dobar padobranac), ali da nisam žensko takmičila bih se, zato što bih imala mnoooogo više skokova i ne bih imala tolike pauze, zbog trudnoće. Da kažem samo još i da je padobranstvo sport u kom nema podele na žene i muškarce. Svi smo jednostavno padobranci. Eto opet sam se iznervirala. Niko ne ume da me iznervira kao ja samu sebe. Sad se smejem od muke! Stvarno se smejem!
Naša ekipa je u BL osvojila drugo mesto, dobili su pehar i medalje i srećna sam zbog njih. Oni večaras slave, a ja sedim ovde i čukaram. Sedim ovde, zato što Jovana sutra ujutru ide u školu, a Marko spava, a ja sam trudna i sve veća, ma sve sam slađa, ali po ovom tekstu se može reći i sve luđa.
I ne mogu sada da lažem da se nismo lepo dogovorili, moj dragi muž i ja, da leti putujemo, zezamo se, skačemo i pravimo decu, da zimi trudnujemo, a u proleće se porađamo. Tako smo uradili i sa Markom i sa ovom bebicom u stomaku, a onda ćemo da stavimo tačku na trudnovanje, rađanje i porađenje. Biću i ja padobranac za poštovanje, pa nema veze što sam žensko!
Jesu li stavljeni katanci na njihova srca?
Muž i žena, brak! Prošle su godine, a oni kao da odjednom prelome, shvate da više ne mogu i ne žele da žive zajedno. Posle svih lepih stvari koje su zajedno proživeli, sve one ružne koje su se desile prevagnule su i sada žele da se razvedu. Razlog nije bitan. Krivac nije bitan. Kako se najbezbolnije razvesti? Kakve su to samo gluposti? Momak i devojka kada raskinu duuugu vezu ne diže se nikakva posebna prašina. Dobro možda se ponekad malo plače, pati, proklinje život, ali ljudi uvek bez većih trauma idu dalje i nastavljaju da žive. Ostane ranica koja zaceli sa sledećom ”najvećom” ljubavlju.
A što se ljudi ne bi tako i razvodili? Možda mislite da veću glupost nikada niste čuli? Kažete, pa u braku parovi obično imaju decu, imaju zajednički život, crno na belo im je napisano da su muž i žena. Stan ili kuću koju su zajedno stekli, auto, psa, sve to treba podeliti. Na ovom malom spisku jedino mi dve važne stvari bodu oči, deca i pas. To su živa bića, kako podeliti jednog psa ili dvoje dece. Ili u najgorem slučaju kako podeliti jedno dete. Ponekad izgleda da ljudi prilikom razvoda imaju mnogo veći problem oko podele imovine, nego oko podele živih bića. Njih obično ništa i ne pitaju. Pas ne zna da govori, a ni deca često, jer su mala ili su toliko istraumirana da su naučila da ćute. Ko ljudima daje za pravo da između sebe dele živa bića? Svi su slučajevi razvoda braka različiti, ali sva su deca ista! Sva deca hoće sve. Hoće sve, jer znaju da sve mogu da imaju. Ne u materijalnom smislu, deca nisu materijalisti. Roditelji od njih prave finansijske direktore. Kupuju ih, ali deca sebe nikada ne prodaju. Ona žele samo igru, smeh, pesmu. Žele iskrene razgovore, slobodu i sve to da podele sa svojim roditeljima. Rađaju se da nas oplemene, da nas podsete da i mi sve možemo, rađaju se da nam pokažu kako treba živeti.
Ceo taj razvod braka se svodi na poništavanje jednog papira u sudu, na svađe oko ovoga ili onoga, sva nekadašnja ljubav se u većini slučajeva pretvori u mržnju, razumevanje ne postoji, razum se isključuje zauvek, tvrdoglavost dolazi do izražaja.
Možda sam isuviše uopštila stvari, ali ne zanimaju me vaši razlozi. Mrzite se, ali nemojte deci da uskraćujete onu drugu osobu koja im pored vas znači sve u životu. Nisu važni razlozi, važna su deca. Razumeju oni da je vaš brak propao, da više ne možete zajedno, još mnogo pre nego da sami to shvatite. Razvedeti se, deci će pasti kamen sa srca. Oni samo ne mogu da razumeju, zašto ne mogu da vide mamu ili tatu kad god hoće. Imala vaša deca dve ili dvadesetdve godine nemojte im uskraćivati drugog roditelja, ako vam je ostalo imalo mozga.
Ko će Milici zameniti tatu? Ko će moći kao tata da je zasmejava i priča priče do kasno u noć? Do kasno, jer je to tata i sa njim može i do ponoći da bude budna i da se zeza. Ne može joj niko ništa kad je tata tu. Ko će da okupa Jovicu kao njegova mama, da ga izgolica, ušuška i izljubi pre spavanja? Kome će Petar da ispriča da se potukao sa Darkom u školici, Darko je veći, to samo tata može da reši. Danas se jedna Kaća zaljubila u Marka, ima 5 godina, a tata je oterao mamu i ona to ne može da joj javi. Stevan ne sme da dođe kod svoje mame, tata ga je ucenio i zabranio mu da je viđa.
Jedna Anđela ima mamu i tatu koji su se razveli. Mamu i tatu koji su ponekad bili jako grubi jedno prema drugom. Umeli su da se potuku, svađaju, viču, ali ta Anđela IMA mamu i tatu. Može da bude sa tatom kad god poželi, može sa mamom da provodi koliko god hoće vremena. Anđela je postala mali svetski putnik. Nije isto kao kada su bili zajedno, mnogo je bolje. Ne gleda svađe i tuče, mama i tata se čak sada mnogo bolje slažu. Ponekad svi zajedno idu u šetnju. Ima ih oboje i zna da im pripada, koliko i oni njoj. Tako je mala, ali kao i sva deca zna da su odrasli ponekad budale. Kao dobra i neiskvarena duša razume ih i ne zamera im, jer svako ima prava na svoj život.
Podelite te vaše kuće i automobile, vaše pare i zlato. Zaboravite ljubav koju ste imali, mrzite se do iznemoglosti, tužite se, sudite se, jebite se, radite šta god hoćete, ali pustite decu da žive. Mnogi od njih ne znaju da govore, neki još uvek ne znaju da pišu. Gledam ih svakog dana, svuda ih je oko nas i dajem sebi za pravo da vam u njihovo ime kažem budite pametni i živite svoj život kako god hoćete, ali pustite i decu da žive. Vaša deca vas razumeju, ali ne shvataju zašto im branite da kad požele podele neku tajnu i sa drugim roditeljem. Mislite ako ih hranite i oblačite imate pravo i da im zabranite sve što poželite. Mislite da će vam biti zahvalni ako im kupujete skupe patike ili ih pošaljete na nezaboravno letovanje u Grčku? Ne nikada ih nećete kupiti. Slušaju vas, jer su pametni i znaju da njihovih pet minuta tek dolazi. Svi smo mi nečija deca, budite sigurni kad tad, dete će vam reći ako ste zaslužili: ”Marš budalo! Idem ja ko te šiša.” Raći će vam to ako ste sada nepošteni prema njima.
Najlepše što ću vam od svega reći je da se danas rodio jedan Gorčilo! Cela familija se smeje njegovom imenu, ali svi su srećni i smeju se u sebi.
Gorčilo ima i mamu i tatu, ima smešno ime i tri kila, crnu kosu i predivne oči, dere se na sav glas i kao da kaže: ”Stigao sam da vam pokažem šta ja život i kako treba živeti. Mali sam, ali sam najveći. Imam mamu i ona ima super sise, a tata me gleda kroz bolničko staklo, nekako je malo pogubljen, ali čini mi se da je super lik! Biću srećan sa ove dve budale, valjda neće nekad poželeti da dele mene i mog budućeg psa! Jebem ti život, baš je nepredvidljiv!”
Veliki mali ljudi!
Od svoje 18. godine, kada mi je sestra rodila Dušana, moj život je vezan za decu! Taman kada sam, kao ja, trebala da prestanem da budem dete, ponovo sam podetinjila uz njega. Evo baš sada me prekinuo u ovom pisanju. Zove me telefonom da mi kaže da juče nije bio u školi, svojom voljom. Uvek mi je sve pričao, pa i sada eto. Žao mu je što laže svoju mamu, pa da olakša dušu, zove mene. Oduvek sam govorila da je on moje prvo dete, što u stvari i jeste, samo što ga nisam ja rodila.
Nikola je moje drugo dete, tj. i njega mi je rodila sestra. Mislila sam da ni svoju decu neću moći da volim kao njih dvojicu. Taman kada je Dule izašao iz pelena, došao je Nikola. Bukvalno su odrasli uz mene, tako da me pelene nisu zaobišle.
Tako je vreme išlo i njihova tetka tj. ja, je dobila neodoljivu želju da ima svoje dete. Na brzinu da ispričam sve, pa ću drugi put da detaljišem. Iz neuspelog pokušaja braka, rodilo se moje zlato, Jovana! Još od sedmog osnovne sam pričala, da ću imati ćerku i da ću je zvati Jovana. Moja želja se ispunila u 25 godini. Posle dve i po godine Jovanin tata i ja smo se rastali. Nismo se svađali, tukli i slično, jednostavno više nismo mogli zajedno. Isuviše smo bili različiti. U stvari…ma drugi put o tome. Tako smo Jovana i ja rasle same, uz Dušana, Nikolu, babu, dedu, tetku… Dosta smo putovale, provodile se, vaspitavale, plakale, ma sve smo zajedno radile. Mislila sam da neću imati više dece, da se neću nikada udati. Tatu je naravno redovno viđala! Kad god je poželela. Kažu nikad ne reci nikad. Dođosmo i do padobranstva. Moja neostavarena želja je bila, da postanem padobranac. I tako, postala sam padobranac i padobrančeva žena. Jana je njegova ćerkica iz slične veze kao što je bila i moja.
Marko je naš sin, a bebica je naše drugo dete koje očekujemo. Nastaviću ovu priču, drugi put. Izmešala su mi se sećanja, a i malo smo komplikovani. Srećni, ali ipak komplikovani!
Šta ti je to?
Zamislite situaciju:
Već neko vreme se muvate sa tipom, koji je na oko sve ono o čemu ste oduvek sanjali. Recimo, visok, crn, izuzetno građen, sa ekstra guzom, koja vas prosto mami da je šljapnete. Zavisi šta ko voli. Možda je plav, sa nebo plavim očima, momak građen kao san snova. Sve ono o čemu ste oduvek maštali. Kada vas pogleda, naježite se od želje za njim. Zanemarimo izgled, on je čak i pun kao brod, vozi najnoviji mercedes C klase ili možda BMW Z4, ima sopstveni trosoban stan u centru, kuću u Rosama i vikendicu tu negde blizu. Izvodi vas na ekstra luksuzna mesta, očaran je vama i čak je počeo da vam kupuje skupe poklone. Poštuje vas kao da ste boginja, a vi se pored njega osećate kao princeza iz bajke. Povremeno se pitate zašto ga je uopšte ostavila bivša devojka? Kako je ovca mogla da ga prevari i ode sa njegovim najboljim drugom? Ma šta vas to briga. On je sada vaš. Ostalo vam je samo još da mu se predate. Da se predate čarima njegovog čarobnog tela i da ga sačuvate samo za sebe. Ah!
Dozvolili ste sebi da se napokon totalno opustite u naručju tog muškarca. Večera u njegovom stanu, uz sveće i laganu muziku je divan uvod za sve ono što ste sigurni da vas očekuje te noći. Odnosi vas u svom naručju u spavaću sobu, spušta vas na krevet, ljubi vas i mazi kao niko do tada. Toliko je vešt u toj disciplini da ste vlažni i na samu pomisao da vam zađe u međunožje. Očekujete da vaša unutrašnjost napokon bude ispunjena njegovom snagom i muškošću. Želite ga toliko jako da ste već spremni da vrisnete kada ga primite u sebe.
Skida sa vas deo po deo vaše odeće. Predajete mu se i spremni ste na sve divne seksualne stvari. Ležite na leđima, raširenih nogu, prste ste upleli u njegovu divnu kosu i sasvim tiho šapućete ”uzmi me, uđi u mene, želim te…” Vaš predivni muškarac, vešto sa sebe skida pantalone i svoje gaćice. Vi opušteno ležite, žmurite i očekujete njegovu silinu i snagu. On uzbuđeno govori kako ste jedina i najbolja. Tu je iznad vas i još samo da vam ga stavi i da započnete taj fantastičan seksi ples. A onda!!! Šta vam je to stavio između nogu? Da li je to ono što mislite da jeste …ili? Mali! Doduše tvrd, ali toliko mali da biste najradije vrisnuli od smeha. Pa to njegovo parčence ne može ni vaš ulaz da ispuni. Dok ste još u šoku, osećate da se po vašem stomaku izlila njegova muškost. Dok ste trepnuli on već izmučen leži pored vas, gleda vas svojim krupnim plavim okicama i kaže: ”Draga, bilo je divno, ovako nešto nikada do sada nisam doživeo.” Uz osmeh od uva do uva, prikrivajući napad smeha, odgovarate: ”Lepi moj, ovako nešto ni ja do sada nisam doživela!”
Mazite ga po svilenkastoj kosici i jednostavno vam ga je žao. Shvatili ste zašto je njegova bivša devojka tako pokvareno otišla od njega. Hoćete li ga i vi ostaviti? Možda je u redu da ujutru odete do dobro snabdevenog seksi šopa i kupite jedan veeeliki vibrator i da ostanete uz svog bogatog, lepog momka koji u gaćama nema gotovo ništa? Možda je poštenije da ga ostavite na vreme i da se vratite svom bivšem, koji je još uvek zaljubljen u vas? Isproban je i pokazao se kao savršen ljubavnik. Istina je da mučenik radi od jutra do sutra i da jedva sastavlja kraj sa krajem, ali noći sa njim se pretvaraju u prave seksi orgije. Šta ima veze što ponekad nema para ni na piće da vas izvede? Hm!?
Savet da vam se ovako nešto nikada ne desi je jako jednostavan. Pre nego da dozvolite sebi da sa muškarcem završite u krevetu, još dok ste obučeni, dobro ga napalite i opipajte sa svih strana. Bez obzira na njegove avione i kamione, nema dobrog seksa, bez dobre ‘’sprave”.
-
Autorska prava
