Charolija

Još jedan decembar

Decembar…pa kad pre mamu mu jebem?  Svi nešto sumiraju kraj godine, prave planove za sledeću, ovo ono, a ja još ne kontam da je već decembar. Tako ću verovatno i u julu da se čudim „kad pre juli?“.

Porasla nam deca. Evo još malo, pa će ovi mali i u školu da krenu.  E baš tako leti vreme. Ani već raste četvrti zub. Učimo je da hoda. Dubak je prevazišla, nije joj više zanimljiv. Napravi korak, dva sama. Od tate do mame i od mame do tate. Već ima osam meseci, a prošle godine u ovo vreme, se još uvek muvala po mom stomaku. Ne mogu se čudom načuditi. 

Jovana treći razred. Ej bre, treći!… a kao da joj je juče porastao četvrti zub. Jana je pre neki dan proslavila šesti rođendan, a upoznala sam je kad još nije znala da kaže R. Smejem se sama sa sobom i kažem „…e mladosti moja!“ 

Marko… kao što nam je svima u porodici predodređeno, je već postao svetski putnik. Drugo je to bilo, kad ga mi odvedemo kod babe i dede u Kraljevo, a mi odemo na dan, dva, pet na neko takmičenje… Ali sada…sada je sam otputovao. Mislim ne baš sam, imao je babinu podršku tokom puta. Selo dete u autobus i otišlo. Ispratila ga majka. E kad mi srce nije puklo. Od … ne znam… od miline neke. Od ponosa. Ko zna kako sam se osećala? Mali onako, dao babi ruku i otišao. Samo sam se izgubila u gužvi. Kao poslednji debil sam se krila iza trefike, da ga vidim, a da on mene ne vidi. Da se ne rasplače ili da ne traži, mamu, tatu… Ma jok. Nije se ni okrenuo. Otišao je u sredu, a već je nedelja i još se nije rasplakao. Progovorio je. Doduše srpski nešto slabije, ali zato na italijanskom tečno razgovara sa dedom.

Marko u Kraljevu

Mi…nas dvoje. 25. novembra nam je bilo dve godine braka. Dve godine tek, a kao da je prošlo 15. Ne…nije nam postalo dosadno kao da smo 15 godina u braku, nego se toliko stvari izdešavalo. Volimo se, ljubimo se, želimo se, ali umemo i da se posvađamo, na krv i nož. E to da vam je videti. Svađaju se ljudi oko svega i svačega, a mi najviše oko preferansa. Bezobrazan je do bola i nazad, a i ja ne zaostajem. Sve u svemu nemamo preča posla nego igramo preferans preko neta.

Deca se razbežala, Mare u Kraljevu, Joka kod babe u Železniku, Jana kod mame, samo je Ana kod kuće, a kad posle toliko dece jedno ostane u kući, to vam je isto kao da ste sami. Ne potcenjujemo mi Anino prisustvo, naravno da ne. Čak se i ona čudi ovom miru, a i nekako smo joj više posvećeni. Čudi se dete, gde svi odoše. Znam samo da deca koja rastu zajedno sa drugom decom, budu mnogo srećnija i pametnija.

Učimo Anu da hoda, igramo preferans, svađamo se zbog istog… i maštamo, kako bi bilo lepo dobiti na lotou. Već sledećeg dana bi Jovana, Jana, Marko i Ana mogli da očekuju još jednog člana ekipe. Ne treba nama loto za još jednog člana. Lako je obući, nego ih ne može čovek nahraniti. Pa vi vidite kako nama protiče decembar.   

decembar 16th, 2008 Posted by charolija | NAŠA DEČURLIJA, VOLIM DA VOLIM | no comments

Ostala sam bez reči

Jedna slika hiljadu reči. Nekako sam ostala bez reči, pa sam se tako odlučila da napokon posvetim vreme svojoj velikoj ljubavi, fotografiji. Otvorila sam novi blog Charolija fotografije. Niste valjda pomislili da bih ga nekako drugačije nazvala.  Charolija života, charolija letenja, charolija rađanja, charolija čega god hoću, pa tako i charolija fotografije. Postavila sam već dve fotografije i sada ne mogu da stanem. Ako budem nastavila ovim tempom napraviću i ja 500 postova ko naš Deda .

… sve što vam budem htela reći, naći ćete ili ovde ili na staroj adresi.

http://charolija.wordpress.com

Charolija

decembar 8th, 2008 Posted by charolija | LETENJE, SVAŠTA NEŠTO | no comments

Avioni, kamioni, motori i osmica

U današnje vreme čovek bez auta je jako ograničen, naročito u velikom gradu. Čak i kada nekom ukradu najobičnijeg fiću, može biti nezgodno ako nema drugi auto. U ovim našim uslovima čak i jugo se računa u prevozno sredstvo. Mi se vozimo konzervom koja se zove “osmica”, Zastava 128. Bukvalno se zaključava i otključava ključem za konzerve. Ljudi moji šta je sve taj auto preživeo, kuda je sve prošao, kolika mu je kilometraža nabijena, čak nas je i kamion jednom “pregazio” sa njim, a njemu ništa, malo izgreban, nastavio dalje. Nije ni nama ništa bilo, srećom.

Imali smo pored njega još i mazdu i bmw, ali ništa nama bez naše osmice. Mazdu smo vozili kada smo se upoznalli, bmw kada smo se venčali i nešto malo posle toga, a osmica je sve vreme bila tu negde i strpljivo čekala svojih pet minuta. Njenih pet minuta su došli, kada je ljudi vide, misle i da su prošli, ali nisu, ide ona i ne posustaje.

Volela sam BMW, baš sam ga volela. Bio je neke tamno bordo boje, 325tds, udoban do bola, klizio je, išao na euro dizel, malo trošio, ma zmaj od auta. Mazdu 626 i nisam nešto obožavala, bembara je bembara i tačka.

Neću da preskočim još jedno prevozno sredstvo, omiljeno, ali sada već stavljeno u kategoriju “jako opasno po život”! Suzuki GSXR 1100. Motor i vožnja sa njim, ostaju zabeleženi baš kao, ludo i brzo, nezaboravno i totalno adrenalinski. Neću sad ovde da vas lažem, ali verujte mi da je taj motor išao i preko 250 na sat. Bože hvala ti što si sačuvao ludog čoveka i ludu trudnu ženu, koji su leteli na njemu. Čovek koji vozi i žena iza njega, noć, auto-put BG-NS i nazad. Noć ljudi! Muškarac sa regularnom kacigom i žena sa kacigom bez vizira, potkapom, koja liči na one lopovske fantomke, sa naočarima za sunce i u četvrtom mesecu trudnoće. (Ko ne zna, vizir je ono providno što se spušta na kacigi, preko lica. Meni su vizir zamenjivale naočare.) Neopisivo onome ko nije probao, a verovatno je malo njih probalo da se vozi sa kacigom bez vizira. Zaštićen si, a nisi. Imaš kacigu, a vetar ti duva u lice. Stvarno je doživljaj, pored takve brzine i vetra zadržati kacigu na glavi.

Ili… Božić, idemo da se vozimo, jer sve što se radi na Božić radiće se cele godine. Žena već u šestom mesecu trudnoće, oboje bez kaciga, na pravcu zrenjaninskog puta. Smeh, srećni vrisak, vetar, brzina. Zubato sunce. Posle božićnog ručka, pravo na motor. Kažu “Ludi ste!”, a mi “Ko je rekao da lud, može da poludi?”. .. Plače mi se sada od želje za vožnjom na motoru. Sunce i vetar koji ledi kožu na licu, rukama. Uh… Želim i dalje tu vožnju, ali neću. Obećali smo.

Ili… Osmi mesec trudnoće. Dolazi muž kući i kaže ženi “spremi se, idemo u provod”. Žene inače, kad idu u provod oblače se, već znate kako. Ova žena, tj. ja, oblači jednu rolku, drugu, duks, dugačke čarape, jedne, druge, pantalone, kožnu jaknu koju jedva može da zakopča od velikog stomaka, uzima potkapu, kacigu, stavlja rukavice, obuva martinke… Kezi se presrećna. Odlaze u garažu i shvataju… Neki dan pre toga, reče Bog: “Ovi ovako neće preživeti.” i posla lopove da nam ukradu našu tadašnju “bebu”, naš Suzuki. Digli smo veliku frku po naselju. Stvarno veliku, tako da su nam ga vratili posle par dana u pandurkinu garažu, da budu sigurni da će nam se vratiti, oteto. Vratili su ga, ali mi smo naučili lekciju i primetili znak koji nam je poslat. Nismo se više vozili našim Suzukijem.

O er jedinici neću ni da pričam. Neudobna je za suvozača, suvozačicu obično. Brza ko` vetar, ali neudobna do same granice bola, jer kad se leti, može i da se odleti. Peca nam je poginuo sa R1. Prošlog meseca i Lepir. Njih navodim, jer su nam bili mnogo dobri drugari, a ima i mnogo njih koji su “odletelil” i na drugim motorima. Honda nam je odnela Žareta zmajara, ovog septembra. On je bio čovek sa kojim sam se prvi put odvojila od zemlje više od skoka. Provozao me je svojim zmajem. Bilo je baš lepo, a i shvatila sam tada da se od zemlje nikako ne odvaja bez padobrana na leđima. Yamaha R1 je odnela mnogo života. Mi naše nismo dali i nećemo. Ne umemo da se vozimo ko normalni, pa letimo, a tako se može odleteti i u smrt, a mi želimo da živimo dugo. Imamo puno razloga.

Prodali smo sve. Sve za padobrane… i mazdu i bembaru i suzukija, ostala nam naša osmica i padobrani. Padobrani su skupi, a trebaju nam. Za nas dvoje ne treba više od dva, tri padobrana, ali imamo školu padobranstva, tako da treba za đake. Suludo zvuči, ali to je naš život. Voziti se u raspaloj osmici i imati padobrane. Naučiti ljude da skaču i lete, a nama koliko ostane. Ulaganja su prevelika, a vraća nam se jako malo. Plaćanje skokova i aviona je skupo, tako da nama ostaje da posle napornog radnog dana kupimo šta nam treba za kuću…frižider. Tu je i pampers, aptamil, knjige, sveske, igračke…ma o čemu pričamo? Sve je katastrofa skupo.

Od škole živimo. Kako živimo od toga, ni nama nije jasno…, pa što mora sve da nam bude jasno? Važno je da živimo i radimo ono što volimo, pare nisu problem, nema ih. Moto-skupovi su ostali samo lepa uspomena, ali izgleda da sve bude u svoje vreme. Nikad se ne zna, kad omatorimo, a deca odrastu možda i sednemo opet na motor, pa u svet.

Kad se već raspisah da pitam, da neće možda neko da kupi jaguara, 96to, bela koža, plin, 4000 evra, neregistrovan, nikad se ne zna, možda neko hoće?

decembar 6th, 2008 Posted by charolija | LETENJE, SVAŠTA NEŠTO | no comments

Pogledaj u nebo

Da ima nas

Korak iznad duge – tanka linija
Opet tvoje misli govorim na glas
Koliko ću puta oterati strah
Samo da si tu i da ima nas

Prečicom do snova – korak ili dva
Koliko je samo kilometara
Pravim te od svega što mi neko da
Nek’ nam dobar vetar snove pogura

Pogledaj u sunce, iznad oblaka
To što tamo vidiš – to smo ti i ja
Pogledaj u nebo – pogledaj u san
To se zove ljubav – to smo ti i ja

Opet mi o svemu – pričaj na sav glas
Ponekad o sreći – i da li ima nas..

Sve dane tvoje kupiću
Baš sve, reči što se nikad ne čuju
Sve grane što nam dušu spajaju
Toliko te volim – samo budi tuPogledaj u sunce, iznad oblaka
To što tamo vidiš – to smo ti i ja
Pogledaj u nebo – pogledaj u san
To se zove ljubav – to smo ti i jaPogledaj u nebo…..

avgust 19th, 2008 Posted by charolija | VOLIM DA VOLIM | 3 comments

Samo da ima nas

Imam veliki problem. Treba da se suočim sa jako ozbiljnom situacijom, a ja i dalje tu ozbiljnu situaciju vidim kao nešto dobro, jer je sve zbog nečega dobro. Kao nešto što nije ništa strašno. Kao zajebanciju koju ćemo kao i sve drugo do sada da izdržimo, prevaziđemo, pobedimo. Večiti optimista, na teškim mukama. Verujem u Boga, pa se pitam, šta treba iz ovoga što nam se dešava, da naučimo, jer će na kraju, naravno sve biti u redu. Molim za život i zdravlje, a zdravlje nas izdalo. Svi mi zajedno smo jedno, pa zato često i pričam u množini. Što zadesi jednog od nas utiče na sve druge, pa bilo lepo ili ružno.

Hvala Bogu, deca su nam zdrava, zdrava sam i ja, tata je u pitanju. Nije baš da ima grip, nije ni prehlada od uragana koji smo preživeli u Italiji, nije ni ništa drugo uobičajeno, jednostavno imamo neki tumorčić. Kako ružna reč tumor? E sa tim treba da se suočimo! Ne, ovo ne mogu reći u množini. Treba ja da se suočim, on se suočio, stao mu je na crtu, ali ja nekako ne mogu. Ne znam sa čim treba da se borim. Kad ovako govorim, kažem sebi da patetišem i dramim, da lupetam i pričam gluposti, ali kako god, on postoji i treba da se operiše.

I operisaće se, sada pije lekove da bi ublažio neku infekciju i operacija treba da se izvede za mesec dana. Kažem ja sebi, pa kad je za mesec dana onda nije opasno, jer da je opasno bilo bi odmah. Šta još da kažem, šta sebi da kažem, jer se ja ovo sebi obraćam. Tako je, kako je. Mrzim ovu teskobu, mrzim crne misli koje mi nalete, mrzim bolnice, mrzim da se suočavam sa ozbiljnim situacijama. Ma ne želim ozbiljne situacije… Ali… to je ipak samo život i malo se ja tu šta pitam. Biće kako treba da bude, a mi… mi ćemo dati sve od sebe da bude onako kako je dobro za nas.

avgust 16th, 2008 Posted by charolija | VOLIM DA VOLIM | no comments

Leto 2008.

Da napišem koju reč. Uh, odakle da krenem? Otkriću vam za početak toplu vodu! Počelo je i u toku je, LETO 2008. Za ljude koji me poznaju to bi bilo sasvim dovoljno, pa da znaju da nemam vremena za pisanje, za mejlove, za internet i sve slične zajebancije. Nemam kad ni da telefoniram. Možda sam već nekad, negde rekla da zimi samo vegetiram, živim koliko da me ima na broju, ali zato leti živim 300 na sat.

Negde sam pročitala kritiku na svoj račun, u fazonu da kod mene nema privatnosti. Možda je čovek u pravu. Šta je koga briga kako ja provodim vreme i život? U ostalom ja sve ovo pišem prvo zbog sebe, a ako neko pročita, pročitao je. Ko razume shvatiće, ko ne razume i ne mora da čita.

Sećam se prošle zime u Ičkovoj, kada sam rekla da jedva čekam da vam pišem o danima koje provodim onako kako ja hoću. Ti dani upravo traju, a ja ne pišem njima, verovatno čekam zimu u Pere Todorovića kada ću vam pisati o svemu ovome što mi se dešava sada.

Prođe mi kroz glavu još jedna moja izjava, da leti putujemo, zezamo se i pravimo decu, a da zimi trudnujemo i čekamo proleće za rađanje. Ha, ha ha ha ha …. Uplašiće se moji prijatelji da sam ponovo na putu da ostanem trudna. E ovog leta imamo nameru da ne ostanemo trudni i nećemo.

Svi smo hlava Bogu živi i zdravi, niko se nije zakačio na drvo, isprimali smo vakcine koje su nam bile na redu, raspustili smo se, bili smo u Kraljevu, u Prijedoru, u Jagodini. Čekamo vize za Italiju, Austriju, u septembu idemo u Mađarsku i tako. Deca su bila kod babe i dede u Kraljevu, dok smo mi išli na takmičenja. Jovana i Marko su se vozili u džipićima, ali ne u centru, jer su ih premestili u park. Ana se smeje slatko i krto i ima celih 6 kila. Naravno imamo gomilu slika i snimaka, ali nemam sada vremena da sve to postavim.

Trenutno smo u Beogradu i čekamo te vize, kao da smo ratni zločinci. Idemo u Italiju na svetski kup sa reprezentacijom po drugi put. Moj dragi je zaslužio mesto u reprezentaciji, a ja… e ja. Ja sam čuvena tehnička i moralna podrška. Ima me na spisku reprezentacije još od prošle godine, bukvalno pod tim nazivom, tehnička podrška. Jebem li ga šta je to, ali ima me, što je najvažnije.

Takmičenje se održava u Bellunu od 7. do 10 avgusta, predivno mesto za skakanje. Gradić na severu Italije. Dolaze svi oni koji u padobranstvu nešto znače. Ima svašta lepo i pametno da se vidi. Ljudi putuju da bi videli spomenike, neku drugu kulturu, ovo, ono, a mi putujemo da bismo videli šta drugi znaju i da pokažemo svoje skromno znanje u padobranstvu. Šta da vam pričam kada tamo dolaze ljudi koji dnevno imaju po 8 skokova. Ej bre, DNEVNO! Ne samo vikendom, nego bukvalno svaki dan. Njima je nebo druga kuća, a prizemljenje…uh. Nisam vam uopšte nikada ispričala o kakvoj se disciplini radi. Ajde i to sada da obavim.

Radi se o skoku na cilj. Skače se sa 1000-1200m, a može i nešto manje. Svaka ekipa ima 4-5 takmičara, zavisi od pravila tog takmičenja. Skače se na tzv. palačinku! To je elektronski krug u prečniku od 16 cm. Na sredini je bela tačka u prečniku (bila je 3cm, a smanjili su je na 2cm). Cilj svakog padobranca je da pogodi centar. Prvi deo tela (obično peta) koji dotakne tlo, treba da udari čuvenu nulu, a to je to belo na sredini ‚‚palačinke‚‚ prečnika kao što rekoh dva cm. I tako ekipa skoči, i jedan po jedan padobranac prizemljuje na sunđer, tj. na palačinku. Najgori rezultat je 16cm i da li padobranac lupi eloktroniku, pa ona otkuca 16 ili doskoči negde na livadu ili na samu ivicu sunđera, svejedno je 16cm. Rezultati svake ekipe se sabiraju, a i svakog podobranca pojedinačno. Obično se skače po osam skokova, i polufinal i final za najbolje. Valjda neko razume šta pričam. Potražiću sliku, pa da vidite. Znači rezultati se kreću od 0 što je najbolje, do 16 što je najgore i svakako jedini siguran rezultat. Kažu da se padobrancu gledanje ovakvih skokova posle 10 može računati kao skok. Vidiš 10, a 11 kao da si skočio. Koliko sam ih videla blizu sam C dozvole. Jedva čekam da počnem i ja.
Ove godine će valjda malo manje da nas tresu iz gaća u ambasadi, pa će da nam daju i šengen vize, da bismo mogli i u Austriju da odemo bez mnogo zajebancije. Ova naša zemlja takva kakva jeste, ne pridaje mnogo važnosti ni mnogo važnijim stvarima, pa tako naravno ni padobranstvu. Ali što se sporta tiče, smatram da su padobranci totalno zanemarena kategorija. Pa niko ne zna za sva naša takmičenja. Za naša putovanja, uspehe ili neuspehe. Mi tamo predstavljamo Srbiju i nikoga nije briga zbog toga. Čak i ja, kao samo tehnička podrška. Tamo me vide kao srpkinju, kao padobranca, upoznajemo se, družimo se. To su padobranci, pa se i ne čude mnogo što smo i mi Srbi normalni ljudi. Dolaze ljudi sa svih strana sveta. U helikopteru ili avionu, SVI, smo samo padobranci i nije važno da li smo Srbi, Španci, Nemci, Hrvati, Slovenci ili Arapi, Englezi, Francuzi, Italijani ili Novozelandđani. Faca si ako umeš da udariš nulu, ali si faca i ako umeš samo da se osmehneš. Osmeh svi umeju da protumače.

I tako, opet u svom starom stilu svašta sam napisala. Moram sada da žurim. Javlja mi dragi da on i Marko dolaze kući sa nekim Šveđanima. Odakle se pa Šveđani pojaviše Odoh da se obučem, da ličim na čoveka. Javiću vam šta je dalje bilo! Ljubi vas Ivana.

jul 25th, 2008 Posted by charolija | SVAŠTA NEŠTO | no comments

Charolija života

16. 06. 2008. -ponedeljak- 23:37

Jeste li nekada opeglali ‚‚tri mašine‚‚ iz ruke? Niste, e nisam ni ja do večeras. E pitam se kakve veze to kod mene ima peglanje sa pisanjem? Verovatno dok peglam, mogu da mislim o svemu. Niko me ne zove, jer svi spavaju, niko ništa ne traži i moj mozak je posvećen peglanju, a za peglanje vam ne treba mozak. Još ću i da zavolim peglanje. U stvari već jesam! Čisto, mirisno, pa još para…uh…miriše cela kuća na ‚‚aroma terapi‚‚. Lenor naravno. Opran veš bez Lenora, po meni kao i da nije opran. Ajde da ne bude reklama, ma nek bude ne mogu i o tome da razmišljam. Istorija peglanja u mom životu je baš nikakva. Smešna reč ‚‚nikakva‚‚. Peglanje sada u stvari i ne treba da bude tema.

Sutra mi je rođendan! Punim 34 godine. Sećam se kako sam sa 14 mislila da sam velika, pametna i zrela za život. Pravila sam žurkicu, a posle toga smo se vozali oko zgrade biciklama. Bili smo deca. Mami sam te godine, a još i ranije govorila ‚‚Nemam ja više deset godina, pusti me da živim!‚‚ He, he!

Bežala sam povremeno sa časova. U stvari nisam išla ponekad u školu po ceo dan. Pođem u školu i …i svratim u biblioteku. Ej, u biblioteku. Uzmem dobru knjigu, pročitam je i odem kući. Imala sam tada i dobro društvo, ali…ali bili su mi mnogo drugačiji, mnogo mali, nerazumni. Zanimale su nas neke drugačije stvari. Mene jedno, njih nešto dvanaesto. Verovatno i jesmo bili različiti, a sigurno je da smo i sada tako različiti. Oni su redovno išli u školu, a ja sam čitala knjige. Bila sam odličan đak i škola mi je nekako bila nezanimljiva totalno. Družili smo se, ali niko od njih nije iz škole bežao u gradsku biblioteku. Niko nije znao gde provodim svoje vreme. Roditelji su mislili da sam u školi, društvo je mislilo da sam bolesna, a časove sam pravdala tako što sam sama pisala opravdanja. Jebote, kad razmislim sada…bila sam sa njima, ali nikada nisam bila deo njih. Igrala sam i ja flipere kod Denja, izlazila na kej i tako to, ali oni nikada nisu bili deo mene.

Kako sam proslavila 24 rođendan? Da li uopšte mogu da se setim? Pauza…poduža pauza…Evo već je 17. jun.
‚‚Ivana srećan ti rođendan.‚‚
‚‚Hvala draga!‚‚
Hladno pivo, Night-shift, pegla i osmeh. Imam osmeh na licu. Da umrem sutra, bilo bi mi žao samo što će meni dragi živeti bez mene. Over the rainbow… neka stara verzija. Već odavno samo povremeno pogledam u peglu.

24. rođendan, naravno da se sećam, pa ja pamtim kao slon, ali nema veze sada. Reći ću samo da sam presrećna, jer ljudi koji mene zavole, vole me zauvek. Mene je lako voleti. Ako me ne pozovu danas, ako se ne pojave, ako me danas ne zagrle, a nažalost mnogi neće, daleko smo, sigurna sam da će me se danas setiti i osmehnuće se. Voleće me kao i juče, kao i danas, kao i onda. Ja sam čovek koji je ispunio svoj život do kraja. Ostalo je još stvarno mnogo toga da uradim, ali sam srećna što sam mnogo toga uradila i do sada. Što sam toliko ljubavi dala, a uz ljubav i mnogo toga.

Ne umem ja da pišem, ne umem da sledim tok svojih misli, pa ispadnem kontradiktorna. Ma šta me briga, važno je da ja znam i da ja razumem. Volim ovaj blog! Znate što? Sada se obraćam gomili nepoznatih ljudi. Inače sam oduvek pisala i znala da to baš niko neće pročitati. Ovako neko će pročitati, neko će znati, možda razumeti, možda će nekom nešto značiti.

Znate šta, mnogi su me pitali kako je to skočiti iz aviona. E sada ću i to da vam ispričam. Sada nekako umem nešto da kažem i o tome. Svaki čovek koji skoči iz aviona sa padobranom na leđima, svojom voljom, naravno, je neko ko ume i zna da ceni svoj život. To je neko ko na svakodnevne probleme gleda sasvim drugim očima!

Skočila sam još 3 skoka ovih dana. Kažu da je najteže skočiti drugi skok, jer tada znaš šta te čeka, pa je drugi preloman. Meni su svi do jednog bili uživanje. Sve do osmog skoka. Prvi sam skočila sama, sledećih 5 trudna sa Markom, sedmi trudna sa Anom, a osmi! Meni je osmi bio preloman. I sada mi tera suze na oči.

Nema čovek čega da se plaši, ako je već skakao i savladao početni strah i nepoznanicu. Prvi put u životu sam se tada uplašila, ali ne od skoka. Ja sam se prvi put uplašila od bilo čega u životu. Kroz svašta sam prošla u životu, ali taj strah ne umem da opišem. Najčudnija osećanja koja su me ikada obuzela, verovatno mi i hormoni još uvek divljaju.

Avion penje gore, a ja gledam dole da ugledam kolica ispod drveta u kojima je Ana. Gledam da ugledam Marka i Ivana. Jovana nije bila tu, ali sam je osećala oko sebe. Čovek je totalno čudo…‚‚čudovište‚‚ Gomila nekih misli, čak ne ni ružnih, možda to nije ni bio strah od skoka, već strah od odustajanja. Ne znam. I otvore se vrata i skočim, srećna što sam opet imala muda, pogledam oko sebe. Pogledam nebo, pogledam zemlju i postanem sigurna, da padobranci umeju da cene život mnogo više nego drugi ljudi. Da to nije ludost, već ogromna ljubav. Da je to sloboda koju mnogi nikada neće imati. Sloboda da ceniš život, zato što ga imaš. Nije sloboda leći i ustati kad želiš. Sloboda je biti svestan da taj život koji imaš vredi više od bilo čega. Možda će neko reći ‚‚umem ja da cenim život i na zemlji‚‚ Ne! Nikada, slovima nikada, ne možemo biti isti u tom pogledu.

Ti koji stojiš na zemlji i samo gledaš u nebo kao u nešto nedostižno. Ti koji kažeš da je poskupelo ulje. Poskupelo je i meni, ali meni je to smešno. Ne, nisam ja luda, ja sam samo svesna vrednosti života. To je smisao padobranstva. To je najskuplja droga na svetu. Najzdravija, najlepša, najumnija. ‚‚Droga‚‚ zbog koje ćete poželeti da živite, da stvarate, da peglate i ako ne volite, zavolećete. Droga koja će vas navesti da vas baš bude briga da li je poskupelo ulje, da li imate da kupite novu Q10 kremicu, da li su vam se pojavile prve 34-godišnje borice i bore. Volećete život, volećete ljude. Znaćete da jeste posebni zato što ste skočili i deveti i deseti skok.

Da … u devetom skoku tog istog dana, sam potpuno uživala. Bacila sam se u zagrljaj nebu sa osmehom na licu. U zagrljaj životu. Srećna, presrećna što živim, što me ima, što me vole i čekaju dole. Eeeeeej…. Tako skočiš i sam si tada na nebu, visiš u sistemu, a iznad tebe padobran. Pomaže ti da uživaš do kraja. To malo materijala je odgovorno za tvoj život. Odgovoran si sam, ali to malo materijala te deli od brzine i kraja. Brzina i ništa iznad tebe je smrt. A šta je smrt? Pogrešan trenutak života. I znaš da ako ti se desi neko sranje sa padobranom, imaš vremena do kraja života da rešiš problem.

I tako na današnji dan pre 34 godine, tačno u 12 popodne, rodila se jedna Ivana. Željeno, drugo žensko dete. Sada padobranac. Živimo normalno, ne krademo, ne otimamo nikome, pošteni smo i volimo. Volimo jedno drugo, volimo da živimo, volimo našu decu, volimo nebo, vodu, zemlju…volimo ono iz čega smo sazdani.

Svoje sopstene godine ne pamtim. Stvari i događaje pamtim po tome kada su se desili, ne po tome koliko sam godina imala. I dalje imam samo 14. Čik dokaži da nije tako. Mada mi je 13 draži broj.

I tako puno sam napisala i znam da ti možda ništa nije jasno. E zbog toga sam uvek pisala samo sebi. Meni je uvek jasno. Ma nema veze. I već je kasno i mrzi me da prekucam sve ovo, ali hoću. Papir i olovka su keva pisanja. ‚‚Treća mašina‚‚ će da pričeka svoj red peglanja. Danas popodne ću skočiti još jedan skok 11-ti, rođendanski i …ma ništa, uživaću, voleću život još više i ništa mi neće biti teško!

jun 16th, 2008 Posted by charolija | Nekategorizovano | no comments

Vi koji volite pivo

Glupo pitanje za nekog ko voli pivo, bilo bi, ‚‚umete li da uživate u ispijanju piva?‚‚ Ljudi koji umeju da uživaju u pivu, umeju i da se razumeju po pitanju mnogih drugih stvari. Recimo kao što se obožavaoci šampita razumeju. U obožavaoce piva ne računam notorne alkoholičare kojima je u stvari svejedno šta piju. Važno im je da budu pijani i baš ih briga da li je to pivo, vino, rakija, vinjak, viski ili nešto dvanaesto! Obožavaoci piva bi bili oni koji vole pivo, onako znate, baš vole! Oni koji vole pivo razumeju sigurno, šta pričam.

Zanima me koje su to situacije u kojima vam pivo najviše prija? Nemojte samo reći da je to posle ručka, jer retko kome ne prija čaša piva posle ručka.

Za jednog od svih vas sam jedino sigurna da voli da pije pivo, javiće se on već! Za ostale ne znam, ne mogu ni da naslutim. Pa da vidimo… pivo, da ili ne?

maj 26th, 2008 Posted by charolija | SVAŠTA NEŠTO | no comments

Ma ne bitno

Uvek su moju pažnju privlačile istinite priče. Knjige pisane i filmovi snimani po istinitom događaju. Može mi neko i zameriti, ali ništa lakše nego izmisliti nešto. Ne znači da ja umanjujem vrednost onoga što je izmišljeno, ali jednostavno to se nije stvarno dogodilo. To je plod nečije mašte, a mašta nema granica. Treba biti baš spretan, sve to izmišljeno uklopiti i napraviti celinu. Verovatno su najveća svetska dela, priče, knjige, filmovi, izmišljeni. Ja ne umem da izmišljam, verovatno zato i pišem samo istinu, a možda i pomalo zavidim onima koji umeju da izmisle priču.

Umem brate da slažem, a da ne trepnem. Nije to baš pozitivna i dobra osobina, ali tako je i šta ću. Treba i to neko da zna. Lažem obično samo onda kada smatram da bi istina mnogo zabolela nekoga, pa ma o čemu da se radi. U startu znam da li ću oko nečega da lažem ili da govorim istinu. U većini slučajeva to nema nikakve veze sa mnom lično i kako odrastam laži je sve manje. Sigurno zato što više i nemam nekog razloga za laž.

Moje laži su se pretvorile u prećutkivanje. Prećutim drugim ljudima, koji mi i nisu toliko važni u životu, ono što znam da je istina. To bi se možda moglo nazvati i stečeno iskustvo. Ljude koje iskreno volim ne lažem, jer smatram da ako bih ih slagala, prestala bih i da ih volim. I to nije baš dobro. Šta imam na umu kažem, pa šta bude. Ne bude uvek prijatno, dođe ponekad i do zamerki i svađe, ali sa ljudima koji me vole i koje volim mogu i da se svađam. Jebeš ti ljubav, ako moramo da tolerišemo i da ćutimo jedni drugima ono što mislimo i osećamo.

Pričam i o prijateljima. Prijateljima koje imam, a imam ih malo ili dovoljno kako god hoćete, govorim baš ono što mislim i svađam se sa njima. To su lepe slatke svađe. Znači da mi je stalo do tih ljudi čim se svađam sa njima. Ako se neko sa mnom nije ni jednom posvađao, znači i da mi ne znači ništa. U tim situacijama se smeškam, kažem jeste, nije, i tako. Prosto kroz moj razgovor sa njima čovek može da vidi da li mi je stalo do njih ili ne.

I sve sam vam ovo ispričala ko zna zbog čega. Sedim na stolici, sa jedne strane pegla, daska, pelene, bodići, zeke, ispeglani i oni drugi, a sa druge strane pogledam, kad ono sto, kompijuter, tastarura. I tako okrenem se, pa malo peglam i razmišljam, pa se opet okrenem i pišem. Ma ne bitno! Eto tako!

maj 25th, 2008 Posted by charolija | SVAŠTA NEŠTO | no comments

E Srbijo zemljo moja

E baš ne mogu sve ovo više da podnesem! Opasno se nerviram! Čitam tako po novinama, blogovima, gledam i slušam sa svih strana, već duže vreme, priče o Evropi i o ulasku Srbije u istu!!!

‚‚Nebeski narod‚‚ hoće da postane ‚‚evropski narod‚‚!!! Gluposti, gluposti, gluposti i gluposti!!! Ne zanima me politika i neću ništa o tome reći. Ko se sa kim rastaje i sastaje me ne zanima, samo ću reći da bi ih sve do jednog, ali baš sve … Pošto se i kod nas zbog toga, što imam na umu, odgovara pred zakonom, onda bih ih sve u paketu poslala u svemir, bez prava povratka. Od najnižeg činovničića i njegove sekretarice, pa sve preko raznih stranaka, predsednika stranaka i njihovih članova, do samog vrha… a vrh je negde, ko zna gde…sve njih u raketu, pa u svemir. Ko u crtanom filmu! Samo da nikada više ne čujem ni za jednog od njih.

Zaludeli ovaj jadni, tupavi narod o nekom boljem životu tamo negde i kako će taj isti bolji život, u Evropi, doći i kod nas. ‚‚Neće vam trebati vize za putovanja, imaćete ovo i ono, bolje plate, viši standard.‚‚ Alo bre! Koji viši standard, kakva putovanja. Pa mi smo Srbi! Izopšteni od ostatka sveta, još mnogo pre svega ovoga. Mi smo bre, poljoprivredna, seljačka zemlja u kojoj je poljoprivreda propala.

Propala, zato što nismo hteli da budemo seljaci, nego građani. Da radimo u fabrikama, raznim preduzećima, da budemo ovo, a ne ono. Sela nam umrla, a svi smo sa sela potekli. Umrla sela, umrla Srbija! I tako pošto nam se više nije ni to sviđalo, da budemo radnici u svojim preduzećima, mi smo sve to lepo prodali, (lepše nam da radimo za druge), e sad nam ni to nije dosta, nego hoćemo i u Evropu!

Da, putovaćemo bez viza, ali samo do granice, jer na granici će da nam kažu, ‚‚nema problema, dobro nam došli, baš nam je drago što vas vidimo, ali imamo ‚‚mali‚‚ uslov za vas… da bi ste ušli u našu zemlju, treba kod sebe da imate hiljadu, dve, pet, dvanaest hiljada evra u kešu, (zavisi na kakvog ste graničara naišli), Jao nemate… baš nam je žao, moraćete da se vratite.‚‚

Viši standard! Da… podrazumevaće više plate, ali neproporcionalne cenama. Kvadratni metar stana je najmanje 4000 evra u Sloveniji, 700 evra je zakup garsonjere, imam još takvih podataka, ali ne mogu da se setim, jer sam iznervirana…

Super žive, kao i uvek lopovi i prevaranti, pošten svet preživljava. U Nemačkoj ako padnete u nesvest na ulici, niko neće pozvati hitnu pomoć, jer troškove plaća onaj ko je zvao.

Imam sliku znaka, kao saobraćajni znak obaveštenja, iz Ljubljane, na kojem je nacrtana kiša i ispod nje kišobran. Što bi značilo, ‚‚dragi sugrađani, ako pada kiša obavezni ste da imate kišobran‚‚!!! Ne smeš ni da pokisneš ako voliš!

U Italiji, ‚‚izvinite mogu li dobiti čašu vode‚‚ On lepo otvori česmu, uzme čašu, sipa vodu, da vam je i otkuca fiskalni račun, 1 evro. Izvoli pa pij, crko da bog da!

Ako hoćeš na pecanje, pa ti trebaju gliste, ne smeš da ih iskopaš, u roku od 15 minuta u najvećoj nedođiji se pojavljuje policija zadužena samo za gliste.

Prijaviš kuče koje laje i ne da ti da spavaš, (postoji mogućnost da ti probudi bebu ili ne daj bože raznese djubre po dvorištu). Pa dođe lepo policija i uhapsi i kuče i gazdu.

Misli li ovaj jadni srpski narod da sve to može da funkcioniše i kod nas!? Jadna zemljo, jadan ti zaluđeni narod.

Rekoh već, svi smo sa sela potekli. Srbija je seljačka zemlja! Ako si možda, baš ti, rođena beograđanka/beograđanin, užičanka/užičanin, novosađanka/novosađanin ili već koji god da je grad u pitanju, misliš li da su svi tvoji preci rođeni baš tu? Sigurno se neko od tih tvojih predaka setio da je lepše i bolje u gradu, pa sišao sa neke planine da postane gospodin čovek, pa tako i ti sada imaš ‚‚pedigre‚‚! Kad ono, vremenom postade sve gore i gore!

Budućnost ove naše zemlje je u selu! Treba da se vratimo korenima i temelju, a temelj su nam postavile naše dede, pradede, čukundede! Njiva, šljiva, krava, ovca, sir, kajmak, a pored toga i sve drugo što umemo i znamo, za šta smo se školovali i učili. Mnogo je napredovala tehnologija, mašinstvo, telekomunikacije, ma svašta nešto. Sve to može da doprinese lepšem i lakšem životu na selu, ali nema više ko da nam unapređuje sela. Nema više ko, ni gradove da nam unapređuje. Svi bi negde da odu odavde! Odavde, pravo u Evropu, da sopstvenim kerovima brišu dupe i da ih dresiraju da ne laju, ne daj bože da probude komšije! Eto tužbe odmah!

Treba da se razvijamo, treba da napredujemo, ali nećemo se nikada sa mesta pomeriti, jer smo zaboravili korene i ono što je važno… A važna je, mnogo je važna, ta njiva koju je neki naš čukundeda obradio i snašao se da prihod od nje uloži u putovanje, školovanje i snalaženje u gradu, u kom sad živite, u kom ste se rodili i kažete sa ponosom da ste rođeni baš tu.

Srbija će uspeti jedino onda kada svako od nas bude mogao da kaže, ‚‚e vidiš ovaj voćnjak, to je bio šljivik nekad davno, sada sam ja uradio ovo i ono, dodao, oduzeo i napravio, pa sada tu gajim ili sam napravio (već nešto)‚‚ zavisi od nas!

Moja želja koju imam nameru da ostvarim, koja ide u prilog ovome što govorim je, da u jednom takvom selu, koje polako umire, na jednoj planinskoj livadi napravim poletno sletnu stazu. To je baš to! Ono u čemu ste se našli, ono od čega sada preživljavate, svo znanje koje ste stekli, uložite u ono što je važno. Selo! Skočiš iz aviona, a onda se popneš na trešnju i uživaš u slasnim plodovima. Pogledaš levo, pogledaš desno, a ono Srbija se prostire na sve strane, razvija se i napreduje. Preko puta, na brdu gde su nekada pasle ovce, pasu konji, zajedno sa ovcama! Napravio čovek ergelu konja. Sa druge strane, mali ski centar. Vratio se čovek iz Austrije, uložio pare u žičaru i sređivanje staze. Onaj sa treće strane, povadio stare šljive, pa zasadio neke nove, uspele mu ove godine, pa cele zime ima posla i peče rakiju od njih.

I još nešto, vrlo važno! Groblje je sređeno! Tamo gde su grobovi onih koji nas neposredno preseliše u gradove, ograđeno, podiguti spomenici u znak zahvalnosti i ljubavi, počupan korov, posađeno cveće… Vidi se da su potomci zahvalni i da poštuju njihov trud i rad, koji sada pokušavaju da održe, unaprede i osavremene u svakom smislu, jer imaju nove mogućnosti.

E to je jedino rešenje da ova naša zemlja uspe i da napreduje! Pošto se većina nikada neće vratiti da unapredi selo, mi smo propali i ulazak u neku tamo, nazovi Evropu, samo će nam doneti još veću propast. Ako ne znamo da cenimo ono što imamo, nikada ništa drugo dobiti nećemo! Srbi su prodane, prevarene i izgubljene duše!

Eeee moja Srbijo, crno ti se piše!

maj 22nd, 2008 Posted by charolija | SVAŠTA NEŠTO | no comments

Ljubav…definicija ili kombinovanje?

Postoje razne definicije ljubavi. Mnogi poznati, pametni, učeni, pismeni, iskusni ljudi rekli su šta misle o ljubavi. Baš me briga za njih! Šta je za vas ljubav? Imate li vi svoju definiciju?

Baš ružno rečeno!!! Mislim da je definicija za ljubav, ružno rečeno. Ja ne volim definicije, formule, jednačine, funkcije, nejednačine… Ne volim striktnost. Pogotovu ne za ljubav. Jedino što sam iz matematike volela, bila je kombinatorika. Kombinovanje, ovoga i onoga! Šta to sve treba da se iskombinuje, da biste na kraju dobili ljubav?

Tako prosto i glupo zvuči reč ljubav, kao i sve druge, kada se više puta ponove. Verujete li u tu istu reč ljubav… na prvi pogled? Verujete li u ljubav za ceo život? Da li verujete da se samo jednom iskreno voli? Zanima me šta vi mislite o tome, a ne tamo neki učeni, pismeni, iskusni, pametni i poznati ljudi! Ne mislim da vi to niste, ali eto… šta biste rekli da je ljubav za vas?

maj 7th, 2008 Posted by charolija | VOLIM DA VOLIM | 26 comments

Ludo i brzo

Nema me na ovom mom blogu, nema me kod vas da ostavim po koji komentar. Nismo se još nakačili na brži internet, pa nemam vremena da čekam i da se zezam sa konekcijom, ali tu sam ja negde.

I tako ponekad kada pročitam koju rečenicu iz nekog mog posta, zapitam se, da ne preterujem ja možda?

Preselili smo se mnogo brže nego što sam i sama očekivala. Posle onog krečenja, stan je već sutradan bio očišćen, a već sledećeg dana su sve naše stvari bile u njemu. Na gomili!!! Ali već negde pred zoru svaka stvar je imala svoje novo mesto. Brzi smo, brzo menjamo sve, brzo živimo, brzo se prilagođavamo… Sada izgleda kao da se nismo ni selili, kao da ovde u ovom stanu živimo mesecima.

Stan je odličan, a najviše od svega vredi ovaj, baš ovaj pogled koji sam sada bacila kroz prozor. Beograd na dlanu!

Znate šta, ja toliko brzo živim da uopšte nisam ni svesna koliko mi se stvari izdešavalo u poslednje dve godine… nepune dve godine. Nikako nemam vremena da vam ispričam celu priču. Nešto me uvek odvuče na drugu stranu. Neću je ni sada ispričati, ima dana…

Da se vratim na pogled. Da mi je neko pre dve godine, recimo na današnji dan, rekao da ću divan pogled na Kraljevo, zameniti ovim divnim pogledom na Beograd, rekla bih mu da je totalno lud. Da mi je neko rekao i sve ovo što ide uz ovaj pogled, ništa ne bih ni rekla, već bih otpisala tu osobu kao mentalno obolelu.

Trenutno ovde spava njih šestoro i ja sedma budna čukaram. 17. aprila smo pravili veeeliku žurku i moj mlađi sestrić je ostao kod nas. Evo ga sada spava ko mače. Duša moja. Tetkin padobranac. Prošlog leta je skočio svoj prvi skok, tandem, sa drugim padobrancem, sa 3000m i totalno se ¸¸zarazio¸¸ padobranstvom. Najradije bi se preselio kod nas. Ima 12 godina, šesti je razred i …nemam reči za to dete. Obožavam ga oduvek.

U drugoj sobi, ¸¸devojačkoj¸¸ spavaju Jovana i Jana. Jana je sada ovde kod nas nekoliko dana. Preslatka je i stvarno je predivno dete. Prosto mi je žao što i ona nije moja, što i nju nisam rodila. Tako je volim kao da jesam, ali da jesam ona sigurno ne bi bila takva kakva jeste. Nikada neću zaboraviti dan kada smo se upoznale i provele dan zajedno. Na rastanku mi je rekla u poverenju na uvo… ¸¸Znaš šta, nemoj ti nigde, nikada da ideš od moga tate!¸¸ Tada nas dvoje, njen tata i ja, nismo ni slutili sve ovo što nam se izdešavalo.

Jovana ima novu frizuru, ošišala se i super joj stoji. Od kada se rodila voli da ima kratku kosu, a ja volim dugu. Mama kreten! Njena glava, njena frizura, napokon sam strpala to sebi u glavu. Naš odlazak kod frizera je posebna priča. Frizerka je jedva ubedila da se ne šiša skroz na kratko. Inače je ona najviše svoja, od svih njih. Pokušavam da je ne sputavam previše i mislim da nam dobro ide.

U trećoj sobi, u kojoj je i moje mesto, spava tata sa Markom i Anom. Tata i dve bebe. Ne dozvoljavam da Marko bude veliki, samo zato što sada postoji i neko manji od njega. Marko je beba, moja velika beba. Napunio je godinu dana, prepametan je, predobar je i ima dugu kosu i beba je. S obzirom da je batica, ošišaćemo ga uskoro. Nema veze što mama voli dugu kosu.

Ana je mala beba, ali kao i svi ostali moja velika ljubav. Nju kao da je donela roda. Toliko se sve brzo izdešavalo, da sam već i zaboravila i da sam bila trudna, i da sam se porađala, i da smo uopšte i bile u porodilištu. Zagledam se u njene oči i znam da nosi sa sobom neku veliku mudrost. Za male bebe obično kažu da su slatke, mile, drage, nevine… a ova moja beba je nekako mudra, pored svega toga. Apsolutno se sve razumemo, ne moramo da govorimo, pogledi nam govore sve. Ne umem da opišem. Ona je pametna, lepa, dobra i mudra. Ne znam da li to neko može da razume, ali nas dve se razumemo kao da smo obe velike ili obe male… kako god!

Sinić smo ovde u stanu napravili takvu jurnjavu i ciku, da je komšinica sa sprata niže došla na naša vrata. Predhodne noći je bila žurka i njoj nije ništa smetalo, ali kad mi napravimo gungulu…uh! I izvinimo se kulturno, i pozovemo je da uđe, i tako upoznamo se, i na kraju se žena nama izvinjavala. Njoj ništa ne smeta, samo je mislila da je nešto palo, da se nešto ruši, da ona inače ne živi tu, da je vaspitačica, da čuva decu u Švedskoj, da ne može tako kasno da pije kafu, da nema svoje dece, da ima 60 godina, da je nešto zabolela glava, da svašta nešto…I onda je ćutala, gledala nas. Na kraju je jedva otišla, stala je na sred sobe i rekla, ¸¸Deco ja sam oduševljena!¸¸

A Tata? Zaslužuje veliko T i kad nije na početku rečenice. Zaslužuje i veliko M, kao Moj Muž! Veliko P, kao moj Prijatelj… Č kao veliki Čovek. Baš me briga što ljudi imaju običaj da kažu, da kada žena priča dobro i lepo o svom mužu, to baš i nije tako. Znate već kakav je svet. Čak i ja mislim, da u većini slučajeva kada žena hvali svog muža, tu ima još nečeg skrivenog što i nije baš lepo. Mrzi me da objašnjavam šta hoću da kažem, razumete.

On je čovek u čije sam ruke, bukvalno stavila svoj život. On mi pakuje padobran kada treba da skočim. On je neko ko me razume i voli i kada sam blesava i luda, i kada sam ljuta, i kada sam gruba i bezobrazna, i kada sam umorna i tužna, i kada plačem, i kada se smejem, i kada sam nerazumna, i kada sam lepa, i kada sam samoj sebi neizmerno ružna, i kada sam umorna, i kada sam super raspoložena, i kada me sve boli, i kada sam puna snage, on me voli više od svih, pa ma kakva da sam. Mislim da i on zna da i ja njega tako isto volim. I kad kažem Volim, to mislim i osećam i treba da pišem sa velikim V.

Žao mi je ponekad, što tako brzo živimo. Što minut nije sat, što ne možemo da zastanemo, da više uživamo u trenucima koje ćemo zauvek pamtiti. 8. maj, 2006. kada smo se prvi put pogledali. Kada smo uznemirili univerzum. Datum našeg venčanja, nisam više ni sigurna koji je, jer venča smo se tog 8. maja, tim prvim pogledom. Zvanično smo se venčali u novembru, naše prvo zajedničko dete nam se rodilo u aprilu, a sledeće u martu, sve skupa ih imamo četvoro.

Sledeći zadatak nam je, da od njih napravimo ljude. Vesele, opuštene, neopterećene glupostima. Roditelji obično od svoje dece žele sve ono što sami nisu uspeli u životu, ali glupo je, ružno i krajnje sebično, od svoje dece, pokušavati napraviti ono što su im roditelji postigli. Mi ne želimo ni jedno ni drugo, naša deca neka budu onakva kakva žele da budu. Želimo i neizmerno ćemo se truditi da od svoje dece napravimo ljude sa sopstvenim željama i snovima. Želimo da ih naučimo da veruju u sebe i svoje snove, da je sve moguće ako se dovoljno dugo i jako želi. Želimo da ih naučimo da je patnja sastavni deo života, da je sve zbog nečega dobro i da sve u životu mora da prođe, pa bilo lepo ili ružno. Pre svega želimo za svoju decu puno sreće!

Opet kažem nije sve idealno, uplašim se ponekad. Strah me je ružnih stvari. U Boga verujem i molim samo za zdravlje i život. Ostalo ćemo lako!

april 20th, 2008 Posted by charolija | NAŠA DEČURLIJA | 21 comments

Idemo dalje…

Evo danas sam po prvi put ostala sama sa dve bebe. Moja mama je morala da ode kući u KV, naš tata je otišao da nadgleda radove u novom stanu, Jocka je kod babe za vikend, a ja sam insistirala da ostanemo sami i da niko ne dolazi ništa da nam pomaže.

Kad smo pravili decu nikog nismo zvali da nam drži sveću i da nam pomaže! Marko je postao pravi batica, pa je malo i ljubomoran, nisam znala da tako mala deca umeju da budu ljubomorna, ali sada kada smo sami u kući on je sasvim drugačiji. Sve se lepo razumemo i slušamo jedno drugo. Uspavala sam ih sada i čekam da se probude da vidim kako ćemo dalje da funkcionišemo.

S obzirom da sam predhodne godine ušla u formu sa nespavanjem, nije mi teško da noću ustajem i po nekoliko puta. Kada mi se baš prispava, zovem tatu da pomogne oko Marka. Ujutru se svi budimo u istom krevetu, jer decu prebacimo kod nas, negde oko 5-6 ujutru.

Kada Marko plače, Ana ne reaguje, navikla je na buku u porodilištu, ali kada ona samo malko pusti glasić on skače ko i ja.

Da se još i pohvalim da izgledam kao da se nisam ni porodila, a tek je prošlo nedelju dana. Ovaj stan je na dva nivoa, tako da sam celu trudnoću išla uz stepenice i niz stepenice. Dole nam je kuhinja i kupatilo, tako da to i nije mali broj, s obzirom koliko puta sam morala dole da siđem i popnem se, tako da je i to dosta pozitivno uticalo na moje današnje stanje i formu u kojoj sam.

Danas će krečenje da bude završeno, a onda će sestra da mi pomogne da sve očistimo i odmah unosimo stvari, tako da ćemo za 3-4 dana već da se uselimo. Srećom imamo puno drugara u klubu, tako da se mi selimo i useljavamo ekspresno brzo. Jedva čekam. Jocki će škola sada da bude još bliže, tako da nam je i to super.

Ostalo nam je još da nabavimo veće prevozno sredstvo. Samo da Ana malo ojača i krećemo u nove akcije. Čekamo lep i sunčan dan da odemo na Jarak (aerodrom), da se izludimo po onoj livadi. Što se tiče mog skakanje, moraću malo da pričekam dok i ja ne ojačam, povratim malo snagu i da uđem u formu.

Probleme i problemčiće rešavamo u hodu. Da je lako nije, da je idealno nije, ali držimo se zajedno tako da je sve lakše. Spremamo stan, useljavamo se, a onda pravimo žurku 17. aprila za Markov rođendan, pa da sve proslavimo.

april 6th, 2008 Posted by charolija | NAŠA DEČURLIJA | 16 comments

Rodila se Ana!!!

29. marta, 2008. godine u 8 ujutru, rodila se jedna malena Ana. Mrvica, teška 2700g i visoka celih 49cm, donela je sa sobom neizmernu sreću.

Porodila sam se bukvalno za 5 minuta. Iskusno! U 7:55 sam bila na prijemnom odeljenju, a u 8:00 je moja devojčica došla na svet u porođajnoj sali Narodnog Fronta. Pitali su me šta si čekala do sada, a ja čekala veeeelike bolove. Da li je prag bola, kod mene jako visok ili već šta, velikih bolova nije ni bilo. Jedan napon, drugi napon i eto je u mom naručju, plačemo zajedno, ja je grlim, ona mi steže prst… još jedan od najuzvišenijih trenutaka u mom životu. Treći po redu!

31. mart. 2008. 21:39 – ponedeljak –

Divan prizor, moja mala Ana pored mene. Sklopila malene ručice i spava. Oko nas gomila žena i malih beba, ali niko od svih njih nije važan u mom životu sem nje.

Bezgranično sam srećna i ne znam… ne umem da pišem o svojoj deci. Moja deca su moja ČAROLIJA!!!

01. april, 2008. – utorak -

”Tata je došao! U moju čast je skočilo svih 57 padobranaca i tata je skočio na gurtnu, umesto mame. To mi baš smešno! Pravo sa puta došao je u porodilište da vidi mene i mamu. Bilo je skroz kasno negde oko pola 3 noću, pa je mogao samo mamu da vidi. Čula sam posle, rekla mi jedna drugarica, da su se ko dve budale grlili dole u hodniku i ljubili se sve u usta i plakali su i smejali se, meni nije jasno što, ali i baš me briga ja sam slatko spavala!

Ujutru je tata došao kod mene u sobu da me vidi. Uzeo me u naručje i sav se nešto tresao i bile mu pune oči suza. Šta li mu je? Uveče je napravio žurku i bilo je mnogo nekih ljudi, koji su pili i pevali i bili skroz blesavi i smešni. Jedan tatin drug je došao čak iz neke Slovenije noću, da bi mogao ujutru trezan da doveze tatu u porodilište, pošto tata nije smeo da vozi, a i taj njegov drug je neki baš veliki i dobar prijatelj.

02. april, 2008. – sreda –

Po nas su došli i Jovana i Marko, i Marko je jako plakao, jače od svih malih beba koje sam ikada videla i čula, a mama ih je grlila i plakala. Šta li im je svima, skroz su pošandrcali. Meni ništa nešto nije mnogo važno, sem moje mame. Čim sam u njenom naručju, baš me briga za ceo svet. Mama mi je kul jedna ženska, polako nas sve dovodi u red. Bar ona tako kaže. I pivo je popila kad smo došli kući!

Srećna sam i ja! Malo meni sada treba za sreću. Samo da sam sita, da nisam upiškena i ukakena i da mi bude toplo i fino. Jovana me ponekad drži u naručju, a Marko kad viče ili plače nešto, meni uopšte ne smeta. On bi se igrao sa mnom, ali mu ne daju. Samo me tako pomalo mazi po ruci ili nožici. Jedva čekam da malo porastem, pa da se svi zajedno igramo. Za vikend će da dođe i moja druga sestra Jana i biće skroz velika dečija žurka. Joj jedva čekam! Šta li će mama i tata sa svima nama da rade. Ma srećna sam skroz. Pozdravlja vas mala Ana i još nešto da vam se pohvalim.

Drugog aprila dobila sam krila!!!

Izašli smo iz porodilišta u život, u veeeeliki svet!”

april 3rd, 2008 Posted by charolija | NAŠA DEČURLIJA | 27 comments

Oglas…

E sada da vam ispričam šta mi se malopre izdešavalo. Otišao naš dragi tata u Crnu Goru da obuči 57 devojaka i momaka da postanu padobranci, ja ostala ovde sa dvoje sitne dece i trećim u stomaku koje čekamo. Tu nam je i moja mama i tako nam je lepo i opušteno bilo… dok… Dok danas nije pozvala gazdarica. Kaže: ”Jel’ nije problem da dođem oko 4 sa nekim ljudima koji bi da pogledaju stan radi kupovine.” Kažem ja da nije problem i tako ispred naše kuće tu na ulici, negde oko pola 4 počele da se skupljaju neke žene. 6-7 žena i dva tri muškarca. Gledam i ne verujem. Rekoh mami, ”…gde li je pošao ovaj narod?” Eto je gazdarica u 4, a svi oni ljudi za njom. Marko spava najslađi popodnevni san, to samo onako da vam kažem. Otvorim vrata, ona se nakezi, nakezim se ja.

”Jao Ivana izvini, nisam znala da će ovoliko njih da dođe, jel’ nije problem da pogledaju?”
Ja sam tolerantan čovek i kažem da nema problema, samo tiho. I tako oni u grupicama po dvoje, troje prodefilovaše kroz kuću, kroz sobu gde Marko spava najslađi popodnevni san, kroz kuhinju gde Jovana ruča, kroz kupatilo, dnevnu sobu…doduše tiho, ne mogu da lažem. Pozovem ja nju da popijemo kafu, kad odoše ti ljudi. Ona reče da je tu sa svojih kumom i da hoće da uzme neke račune. Nema problema, sedite. Sve je i dalje u redu.

Popričamo reč, dve, neće da piju kafu. Kažem da je tata u Crnoj Gori, da računi nisu kod mene i da će on da joj ih odnese u ponedeljak. …’’sve što imate da se dogovarate to uradite sa mojim mužem ja niti plaćam račune, niti su kod mene, niti me zanimaju…”

E šta se tu sad desilo više ne znam. Nju su pre nas ispalili skoro svi stanari koji su ovde živeli i ona rukovođena tim iskustvom insistira da joj ja dam te plaćene račune. Opet ja fino, računi su kod muža doneće vam u ponedeljak. E ljudi moji, meni kad padne mrak na oči, pao je!!! Kaže ona mrtva ladna, a jesi li ti to nešto ljuta. Valjda mi se izraz lica promenio. Kažem ja ”nisam ljuta, pobesnela sam… Slušajte gospođo i gospođin kume, sa mnom nema šta da pričate o tome, sačekajte ponedeljak i molim vas nemojte da me nervirate. Ako mislite da ćemo mi da vam pobegnemo zbog dve, tri, pet ili 150 000 onda ste se grdno prevarili, dobićete račune u ponedeljak i to je to. Kako ste nam dali račune na nuli (a nisu bili na nuli, no nema veze) tako ćete ih i dobiti. ”

Luda žena, valjda ne zna sa kim ima posla kaže, ”a ko to meni garantuje.”
Žena kreten… Povisim ja malo ton i kažem da joj ne garantuje niko, a ona će meni, nemoj tako da se ponašaš, a ja kažem da ću da se ponašam kako ja hoću i da moje ponašanje nije njihova briga, a onaj kum od dva i po metra visine kaže, pa možemo mi i drugačije da razgovaramo, pa izvolte rekoh šta još imate da kažete, pa put pod noge… Moja draga, divna, dobra majka koja se nikada ni sa kim ne svađa, znajući mene pokušava da smiri situaciju, pa sve fino, a ja počeh da se tresem, pa kažem kako imam visok pritisak (a nemam), kako mi je rizična trudnoća (a hvala Bogu nije), pa kako ih nije sramota, pa svašta nešto. Kaže ona daj mi ličnu kartu kao garanciju, a ja kažem ”ne dam treba mi za bolnicu… vrata znate gde su . Mama ako te ne mrzi isprati gospođu i gospodin kuma.”

E nisam se odavno ovako ispraznila, ko čovek kulturno, bez i jedne psovke. Pozovem muža odmah, kažem ukratko šta je bilo, i da ja odmah krećem u akciju da nađem drugi stan, on kaže kako će da je pozove da joj se najebe majke… međutim on ko i moja mama, mirno, fino, polako, kaže nema smisla što mi uznemiravate ženu i tako… Kao da ništa nije bilo, ali bilo je. Meni je sada toliko dobro da ne mogu da vam objasnim. Za sve što niko nije hteo da se svađa sa mnom sve ovo vreme mog trudnovanja, ja se ispraznih na njima, a i zaslužili su.

Dok evo ovo sve napisah, pozva me dragi, kaže ajde da ne žurimo još jedan ovaj mesec, pa polako od prvog maja da nađemo neki dobar lep stan. Ja ko ja, planem, pa splasnem… oglas i dalje važi samo ne mora do prvog aprila… ‘ajde nek bude do prvog maja.

Tražim dvosoban stan na Banovom Brdu namešten, nenamešten svejedno… možda bolje nenamešten u zgradi sa CG na duži period od 250e do 300e. Sasvim sam ozbiljna i bila bih presrećna ako bih taj stan našla do 1. maja.

mart 27th, 2008 Posted by charolija | SVAŠTA NEŠTO | 36 comments

Uh bre…

Pogled sa moje terase  u Kraljevu

Uželela sam se ljudi koje volim, a koji ne žive ovde. Hoću bre da idem kući u Kraljevo, hoću da mi mama spremi ručak, da sedim sa ćaletom i sestrom i da pijemo špricer, hoću sa klincima da brčkam noge u Ibru i pijem pivo u Kajak klubu, da Marka i Jovanu stavim u džipić da se vozaju oko Milutina, uželela sam se da trčim, da plivam, da skačem… Da za Đurđevdan odemo u Lazac na slavu, kad sve ozeleni, a selo procveta, da se popnem na brdo i da vičem iz sveg glasa, da se oslobodim sve negativne energije, da vrtimo prase na ražnju, da se smejemo i igramo fudbal u dvorištu, da kad padne mrak, sednemo pod dud i slušamo seosku ”tišinu”…

Milutin i džipići

Za vikend smo išli na Jarak (aerodrom), ‘’sunce piči mi roštiljamo, cure gule krompir u hladovini, nedeljom se mi planirano, utapamo u harmoniji. I znamo sve već o životu, i šta ti meni imaš pričati, koliko troši benzina u zimskim uvjetima, i koji je limar najjeftiniji. Divlje izlaske u grad zamenio je sad, lagani dvokorak uz puni želudac… tra la la la la la la….” E braćo i sestre i ja zapevah… Sve je to lepo, a ja se ipak osećam ko baba! Jedva čekam, kada ću se nakačiti ovde i pisati vam o danu koji smo proveli onako kako ja hoću.

Odoh sada da skuvam još jednu kaficu, Jocka je u školi, Mare i tata spavaju, odoh da ih budim, pa ćemo da vidimo kako ćemo ovaj dan da provedemo. Isto kao i juče, samo malo drugačije, a proćiće i to, tek će nama biti lepo. Sve prođe. Sutra idemo opet na kontrolu, (šta me više kontrolišu) i tako… Idu neki lepi, srećni dani, ja sam samo malo više trudna nego obično, pa ne znam šta ću više sa sobom, pa tako mlatim praznu slamu… Ljubi vas Ivana sve koji ovo pročitate, ne zamerite nešto…

mart 17th, 2008 Posted by charolija | SVAŠTA NEŠTO | 31 comments

Skrivena moderna prostitutka

mart 8th, 2008 Posted by charolija | TVOJE TELO | 50 comments

A mogli smo i ovde da se rodimo…

Kada bi prokopali zemlju odavde iz Srbije, gde smo sada, pa sve do druge strane planete… izašli bi OVDE   play i uživajte!

Welcome to the youngest country on earth!

februar 25th, 2008 Posted by charolija | SVAŠTA NEŠTO | 94 comments

E baš neću da ćutim…

Kosovo je prodato mnogo pre nego da se o tome bilo šta reklo u javnosti. Zadnja velika prodaja je obavljena pred bombardovanje. Kada su ti isti Srbi koji se danas kunu u Kosovo, prodavali svoju zemlju, kuće i stanove i došli u Srbiju.

Da ima onih koji su došli bez ičega ima, ali je većina njih došla sa debelom ‘’slamaricom”. Pokupovali su stanove, zemlju, napravili nove kuće, zauzeli sva moguća radna mesta, dobili zdravstvena i socijalna osiguranja, proširili se ko Albanci na Kosovu i pri tom nastavili da kukaju za svojom ‘’svetom” kosovskom zemljom.

U Kraljevu su ti isti kosovski, ”velikomučeni” Srbi, drogirali i silovali par devojaka u centru grada. Da pokažu kako se nije šaliti sa njima. Došli su kao najveća beda, zauzeli parkove i parkiće ispred zgrada. Čekali da im neko nešto udeli, dok su se dva puta okrenuli, a onda kod istih tih ljudi koji su ih hranili, raspitivali se ”…ćero ima li u tvojoj zgradi neki trosoban stan na prodaju, da smestim ovu svoju sirotinju, a i ako znaš nekog da prodaje neko parče zemlje, dobro bi došlo…”

I dok su se oni tako širili, naši momci odavde, zatrovani nacionalizmom, patriotizmom i pričama o Milošu i Lazaru, su krvarili gaće po Kosovu. 48 kraljevčana je izgubilo život i za sobom su ostavili, svoje porodice, žene i decu, većinom nezbrinute. ”Majka” Srbija ih pozvala da brane prodatu srpsku zemlju, a njihove porodice su ostale i dan danas kao socijalni slučajevi. Oni koji su se vratili, ostali su osakaćeni, što za nogu, ruku, što za pamet i pri tom dobili epitet, zločinci i ubice.

Ponekad me je baš sramota što pripadam ovom narodu. Volim ja Srbiju i Srbe, ali daleko nam lepa kuća bila. Kaže kletva ”ne daj Bože da se Srbi slože”. Ne boj se svete neće se Srbi složiti nikada.

I neka se ljuti ko hoće, iznela sam samo činjenice i svoj stav o svim ovim dešavanjima. Sve bih ovo rekla i pred ”150 miliona ljudi”, koji će se danas skupiti u Beogradu, pa makar me linčovali. Sačuvaj me Bože, Srba i politike!

februar 21st, 2008 Posted by charolija | Nekategorizovano | 26 comments

Ostalo je još malo

Ispričaću vam nešto. Neko će da se čudi, neko će da kaže da sam blesava, a neko možda može i da shvati.

Ušli smo u 35 nedelju trudnoće. Nikada mi te nedelje trudnoće nisu baš bile jasne, ali ako znamo da je po doktorski, žena trudna 40 nedelja, to znači da imamo još 5 do porođaja. 5 nedelja, doktorskih ili ovih naših, svejedno.

Posle tih 35 nedelja, mi danas odosmo na prvu kontrolu. Šta ću kad ne volim doktore. Neophodni su, ali ne volim da imam nikakva posla sa njima. Kada nas je danas naša doktorka videla, ponovo trudne, obradovala se, a i bila je u blagom šoku. ”Odakle vi opet?… Ma pametno, tako i treba, jedno za drugim… Prošli porođaj 17. aprila, 2007., … sada termin 01. april. E, pa svaka čast.” Naravno krvna slika super, ultra zvuk super, beba super, ja super… potvrdila je samo ono što sam već i sama znala.

Trudne žene od kada ostanu trudne, pa sve do porođaja u proseku odu kod lekara, ma nemam pojma koliko puta. Hiljadudvestapedesetšest analiza, ovo, pa ono… Izvade im šesnaest i po litara krvi tokom trudnoće. Jedite ovo, nemojte ono, spavajte ovako, radite ovo, ne radite ono. Uf!… a meni sve to strašno ide na živce.

Svake godine idem na redovni padobranski pregled na VMA. Oni me tamo prevrnu celu od glave do pete. Bude sve OK, daju mi lekarsko uverenje i onda mogu da skačem. Ako oni kažu da mogu da skačem iz aviona, onda sigurno mogu i da iznesem celu trudnoću bez problema. Što se pokazalo kao tačno.

Moja treća trudnoća je eto prošla kao i predhodne dve. Bez komplikacija! Ja se samo pridržavam svojih pravila, koja u stvari i nemam. Jedem kad sam gladna, pijem kad sam žedna, šetam kad mi se šeta, spavam kad mogu i kad me puste deca i osećam se super. Ne znam šta su strije, celulit, visok šećer, pad imuniteta, ko zna šta sve nosi trudnoća, što ja ne znam. Hvala Bogu na genima koje imam.

Do 1. aprila, još 42 dana, mada možda to bude i nešto ranije. Videćemo. Jovana, Jana i  Marko će dobiti još jednog člana ekipe. Rodiću im sestru, saznali smo danas! Jedva čekam da je privijem uz sebe i da joj damo ono što najbolje umemo. Ljubav! Ostalo je još malo.

februar 20th, 2008 Posted by charolija | NAŠA DEČURLIJA | 20 comments

Šta će da mi ostane kao uspomena na tatu? Sećaću se…

To što mi je tata kupio biciklicu za peti rođendan? To što sam još kao jako mala, zavolela autobuse, jer sam putovala kod babe u nadi da će tata doći na malo duže, sem na ručak?Tata je radio, da bi puno zaradio i vodio me na more, nije imao vremena da dolazi duže, sem na ručak? Nikada me još nije vodio na more! Nema veze, mama me je vodila stalno, a ja mnogo volim more.